Нова искра

— 141 —

рамену називајући мо звеканом... најзад, ја сам га волео јер сам га обожавао! И дођосмо једном и овде. И каква срећа! најмише нас обојицу код истог газде.. . али вечером, он би мо већином остављао сама; он се забављао са друговима. .. Уосталом, сасвим је и природно у његовим годинама... он је волео забаву, био је окретан, никаква терета није имао, док ја, нисам могао ... Ја сам био принуђон да штсдим, јер сам имао, у то доба, на селу мајку, и ја сам јој слао своју уштоду . . . Тада сам се нознао са ноком воћарком из куће где сам становао; она је кувала за зидаре . .. Филип није код ње ручавао, оп се наместио на другом месту; истину да кажем, кујна није била баш славна.. . Али воКарка јо била сирота жена, удовица, врло несрећна, и ја сам знао да јој својом платом чињах услугу; а после, троба бити искрен, ја сам со одмах загледао у њену кћор. . . Сирота Катарина! Одмах ћете, господине попо, сазнати шта је одатле изашло ... Три годино су прошле а ја јој не смедох изјавити да јо волим; ја сам вам већ рекао, да сам само обичан радник, и оно мало што зарађивах боше тек довољно да себе исхраним и да пошаљем што матери; но боше иачина да побољшам своје стањо .. . Најзад ми моја добра мати одо на пебо, и тад сам мање оскудевао; могао сам, шта вишо, и по коју парицу на страну оставити и, кад ми се учинило, да сам већ имао доста да се одомаћиним, ја сам изјавио Катарини сво.је осећање.. . Она најпре не рече ни да ни но! До ђавола! ја сам знао да ми неће скочити за очи; ја нисам ни мислио бити заводник . .. Ипак Катарина се посаветује са својом мајком, која ме је сматрала за уредног радника, доброг човока, и свадба бешо уговорена... Ох! тада сам имао неколико срећних недеља. Ја сам видоо да јо Катарина пристала да се венча са мном, видео сам да је баш нисам много привлачио; али, како је она имала добро срце, ја сам држао да ће ме бар заволети једног дана, силом, силом!. .. Наравно да сам сво испричао Филипу, кога сам виђао сваки даи на грађовини, и, кад Катарина иоста мојом вореницом, хтодох му је представити. . . Можда сго већ наслутили крај, господине попо ... Филип је био леп човек, врло расположен, врло умиљат, све што ја не бејах, и не имајући нарочито намеру, сасвим наивно, он учини да се Катарина залудела за њим... 0! Катарина јо била чиста и поштена душа, и чим је познала своје осећање, она ми одмах рече. . . Али, у исто доба, ја никад не могу заборавити тај час! Вио јо то рођен дан Катаринин и ја бејах купио да јој уз честитку поклоиим један златан крсгић ко.ји метнух лепо у дивну кутију . . . Били смо сами у соби за дућаном и она беше дошла да ми донесо супу. Ја извадих кутију из џена, отворих је и показах јој накит. Она тада бризну у плач. — Опростите ми, Жаче, рече ми, и сачувајте то за оиу којом ћото се оженити. . . Ја, ја више не могу остати вашом женом. Ја волим другог . .. Ја волим Филипа,. Наравно, господине попо, да сам тада туговао, и сувише сам туговао. Али шта сам знао чинити, кад сам

их обоје волео ? Мрслио сам, на жалосг, да ће им срећа бити ако их венчам; а како јо Филин увок по мало празновао и како није имао ништа, ја му позајмих своју уштоћевину да купи намештај. И они се венчаше и све је добро ишло у прво вроме, и добише дете, коме сам ја био кум и коме сам дао име Камил, у спомен својој матери. Али баш после њогова рођења поче Филип неуредио да живи. Ја сам се у њему нреварио; он није био за жонидбу, волео ,јо и сувишо забаву и весеље. Ви живите у крају сиромашних људи, господине попо, и ви мора да знате воћ на памот таке лсалосне историје... радиик који пропада мало по мало у лености и пијанству, који не долази кући по два и три

В. Буковац Аго

дана, који вишо не доноси иослодњу надницу и који само долази у стан, сасвим пијан, да прави сцене и да туче жену. Дакле, за мање од две године, Филип је постао један од тих носрећника. У почетку, покушао сам да га саветујем и који пут, поцрвенев због свога владања, он је обећавао да ће се поправити. Али то не потраја дуго... а после, и моје га иапомене почеше љутити, и кад сам одлазио његовој кући и кад би случајно видео мој жалостан поглед на опустелу собу и на сироту Катарину, сасвим омршавилу и побледелу од бриге, он је постао бесомучан . .. Једнога дана био је толико дрзак да ми је начинио сцену из љубоморства према својој жени која је поштена као Света Дева, напомињући ми да сам