Нова искра

— 142

аекад био заљубљои у њу, оптужујући мо да сам још и сад, и још друге глупости и срамне ствари, шта ли? да ме је стид да понављам... Ах! тога дана мало је требало да скочимо један другом за гушу!... Ја сам учинно што је требало учинити; закратио саи себи да виђам Катарину и своје кумче, а и Филипа. Њега сам само случајно сретао, кад бисмо радили на истој грађевини. Ипак, по.јмићете, ја сам осећао велику наклоност према Катарини и према малом Камилу; нисам их могао саевим заборавити. Суботом у вече, кад сам знао да је Филип отишао са друговима да попије зараду, ја сам лутао по крају где је њихова кућа, сретао сам дете, разговарао са њим и, кад је било и сувише бедно стање у кући, он се, знате, није враћао празних руку. Мислим да је тај бедни Филип знао да сам помагао његову кућу, и да се правило да ие види, и да му се то чинило згодно ... Бићу сад краћи, јер је и даље све жалосно. Године су нролазиле, Филип је све више тоиуо у пороку; а Катарина, коју сам помагао колико сам могао, подигла је свог сина, и то је сад леп дечко од двадесет година, добар и храбар као и она... Он није радник; он се гаколовао, научио је да слика у вечерњим школаиа, и сад је код неког архитекта, где зарађује доста добро. И ма да је у кући још увек био оиај пијаница, ипак јо сад било боље, јер је Камил врло пежан син; и, од годииу две, кад сам сретао Катарииу — много се изменила, сирота жена! — где је води иод руку њен син обучеп као господин, срце би ми од радости заиграло. Али јуче у вече сретием ја Камила и, руковавши се с њим, — о! он није поносит и он не црвени од моје блузе исирљане малтером, — видех га забринута у лицу. — Но, шта се догодило? —- Ето шта је, одговори ми ои, јуче сам рскрутован за војску и извукао сам број 10, један од оних који нас отправЉају у колоније са маринским војницима да ироиаднемо од грознице. Вначи, да у сваком случају морам изгубити пет година, и да за то време треба оставити матер саму, без иомоћи, са оцем, — и да отац није никада више пио, и никад гори био, — и да ће оиа због тога умрети. Нека је проклота сиротиња! Ах! Тада сам нровоо страшну иоћ! Помислите, госиодине попо, двадесет година напрезања ове сироте жене унидггено је у једном троиугку, слопим случајем, што је доте извукло рђаву листу! И сутра дан, кад сам дошао на грађевину, коју смо зидали на тргу Араго, бејах смрвљен од ноћи без сна као какав сгарац. И поред све бриго, опет се мора радити, зар не? Те се иоиех сасвим горе, на скелу, —- били смо сазидали кућу већ до четвртог снрата, — и ја почех да ређам камење. Кад одједном неко ме потапша по рамеиу. Био је Филип! . . . Он је сад радио врло ретко; и сад је, по свој прилици, дошао да ради један дан како би имао чиме да плати пиће. Али како је предузимач морао плаћати оштету ако зграда не буде до извесног времена готова, то је примио на рад на ког је прво наишао.

* * * Ја нисаи видео већ дуго Филииа и с муком сам га познао. Изнурен и оиао од иијаиства, брада му беше готово седа, руке му дрхтаху, био је готово нрави старац, рушевина. — Шта, рекох му: дете је извукло рђав број? —- Па шта је с тим, одговори ми он промуклим гласом, погледавши ме безобразно. Хоћеш ли и ти да ми досађујеш као Катарина и Камил ?... Дечко ће чинити што и остали, служиће отаџбину. . . До ђавола! знам ја добро шта њима смета.. . Да сам ја умро, он не би пошао . .. Али, у толико горе по њих! Ја сам још добар у служби а Камил иије удовичин син. Удовичии син! Ах! господине попо, зашто је на несрећу изговорио те речи ? Грозна ми мисао одмах дође у главу и није ме иапуштала цело јутро када сам радио баш поред тога носрећника. Ја сам знао колико ће иатити сирота Катарина кад не буде имала више сина да је храни и штити, знао сам да ћо остати сама с овим окорелим пијанцем, који је сад постао сасвим суров, бесан, у стању све да учини. .. Јоданаест изби на једном сату у суседству, и сви се другови почеше скидати да доручкују. Ми смо остали последњи, Филип и јанајзад нође и он, и дохвати со за лествице да сиђе, и тад ме погледа, кезећи се, и рече ми својим иромуклим гласом: — Као што видиш, опет ће се свршити с мрнаром. . . А Камил неће задуго бити удовичин син! Тада ми од беса иође крв у главу! Приђох му, дохватих обома рукама пречагу на лествицама низ које се Филип силазио и почех викати: „У помоћ!" иједним замахом учиних да се оне покренуше и занихаше у слободном простору! Он је осгао на месту мртав и свет је држао да је то био несрећан случај, али сад је Камил био удовичин сии и сад неће нутовати!... Ето шта сам учинио, господине попо, и шта сам морао рећи вама и Господу Богу! Ја се кајем и молим опроштај, то је све што могу. . . сад ми више није иотробно да глодам кад иролази Катарина; био бих тада у стању да и но жалим више свој злочин... Да бих избегао то, ја ћу се одселити, да на другом месту тражим себи хлеба. А што со тиче иокајања... ево, господине иопо, овог златног крстића који ми јо Катарина вратила кад ми је признала да је заволела Филипа; ја, ја сам га увек чувао за успомену на једине лопе даие што их имађах у животу . . . Узмитс га и продајте га... а новац поделите сиротињи. Да ли се Жак дигао са добивеним опроштајем од свештеника ? Зна се само да стари свештеник није нродао златан крстић. Пошто је сам спустио у сиротињску кутију колико износи вредност крстића, он је обесио накит, као ноклон завештан цркви, на олтару пред богородичином иконом, где одлази често да се Богу моли за сиротог зидара. С ФРАНЦ. ПРЕВЕО М В.