Нова искра

- 143 —

Један рачун

ај ми пољуб, не жали га, бона, Пољуб један ништа те не стаје Ја ћу теби стотине их дати: Знаш стотина, море, колика је?! Ако нећеш да пољупце дајеш, Ја ћу хтјети, а и срце хтјеће, Свадићу се и сва Босна равна И сав Мостар измирит' нас неће!

Или не знаш да далеко зборе Да ја љубим твоје очи вране?" Јање моје, свијет и сад мисли Да ја џаба не пропуштам дане. Пољуби ме, ја ћу онда тебе Стостручићу све пољупце твоје. А шта мислиш толко пољубаца, Шта ти мислиш, море, колико је?.'.

Влдд. Ћ .оровић

:!5

Јенералова кћи — Р о (уг н н написао н. Ј<. ТОЈКДО

(иаставае)

! удиа је љубав из зависти и злобе! До овога времеиа нисам обраћала иа кнеза никакву пажњу; чак ми је изгледало да није ни занимљив. Тек сада угледах у њему и лепог и наметног човека, тек сада дадох му сво особине иравог идеала. Не, ја иисам могла допусгити да своју иажњу не задржава на меии, леиотици Клави, у коју су сви гледали, иего баш на ./]иди, хладиој, сувоиарној Л.иди, која се није доиадала мушкарцима. Шта то значи? Он, Петрограђанин, дакле човек јаче развијенога укуса, не претпоставља мене, коју сви издвајају, век Лиду! То је увреда, и ја се рошим да то променим. Киез ће се оженитк Лидом, — јер хоћу да тако буде. Али ћу му помутити срећу: биће пред мојим ногама. „Сад, кад мислим о томо и о свима носледицама, боли ме и стидим се, алн ја разумем све, разумем да друкчије није ни могло бити. Та живот је састављен од срећо и јада, као време од ноћи и дана. Кад би на земљи увек био непрокидни светли иролећни дан, па када би се у једаи мах спустнла иа земљу иоћ, зар не бисмо били у очајању? Мој живот беше као дивни пролећни дан, моја душа осећала је само пријатмости, јер све што је било ма и најмање непријатно, десетина руку нажл>иво је уклањала од мене. Само сам слушала да на свету има и јада, али га ја никад не осетих. И гле! први убод, нанесен моме размаженом самољубљу, пробуди у мом срцу све оно што је рђаво у људској природи.

„Као што је за каљење железа иотребио и огња и воде, тако је и за васнитање срца потребно и радости и

В. П. Далматов члаи Имлератогског ПозомпптА у Петрограду

јада. Саме радосги производе егоизам који порађа злобу: „Ах, ако бих ма кад имала деце, морала би живети а сам јад нроизводи злобу која порађа егоизам. сред свега што дајо прави неизвештачени живот, сред „Било је о вечери код нас. Сакупили се сви нознати, радости и јада. био је и кнез. Мислим да је то вече било њему у ночасг.