Нова искра

— 144 —

Паиа јо рачунао да ћо се том нриликом изјаснити Лиди. Кад сам ушла у салу — а угала сам доцкаи, јер сам тако нарочито хтела — одмах сам осетила да нисам онаква каква сам била иређе, на н цело другатво као да ми се ироменило. Нијо ме ни најмање занимало; лица, мундири, рочи, покрети — све је прода мном лебдело као у некој магли и иије ме се дотицало. Оа госиодом — гато ме, по обичају, засипаху љубазностима — била сам хладна као и /1ида. Тројица ми чак рекогае, да данас нисам расположена и да ми је то први пуг. Доиста, то и јесте било први пут у моме животу. Љутила сам се на све њих, јор они нису били он, њихове љубазиости нису било његове љубазности. „Кнез је руку под руку гаетао са Лидом. Ток гато се валс бегае заврпшо . . . Он јо играо с њом. Погледам их. Лида, умотривгаи мој ноглед, осмохну ми со искрено и с пуно среће. Алн ја јој нисам могла одговорити исто тако. Осетила сам да ми је лице побледело, те со окретох и пођох на другу страну. У нашој гостинској соби био је један угао дранорован гаироколисним зеленилом. Седох на ниски диванчић и носмарах срећни пар. ГГриђе ми Крилонко, млад официр, који је већ одавна бацао на мо своје нежне поглодо. Ток остадох сама, а он ми приђе и поче изразно уздисати. Говорио је негато и, по свој прилици, чипило му се да га ја слушам; али ја му не чух ни једне речи. Ова сам се пренела у свој поглед који је пратио кнеза и Лиду. Загато сам их посматрала, право роћи, нисам ни сама знала. Да ли писам хтола окугаати силу својих очију и нагонити кнеза да и нехотице ногледа на моју страну? Изгледа да је тако, јор када се то догоди, т. ј. када се кнез забринуто окрето и када ме задивљено погледа, осетила сам у грудима такав занос као да сам одржала победу какву над непријатељем, и у један мах засмејах се гласно и весело. На кнежеву лицу угледах израз изненађења, а мој заб<'вљач умуче, јамачно увређен. „Целога вечера нратила сам кнеза својим погледима и имала сам пуно нрава да верујем у силу својих очију. Сваки нут окретао со са таквим изразом као да га хватаху на мосту каквог престуна. Када једног тренутка остаде сам крај прозора, ја му приђох као мимоходом и рокох: „ — Ви сте данас расејани, кнеже .. . „— То је за то гато сте ви и одвигае пажљиви! одговори ми и загонетно се осмехну. „0, то је ирекрасно! Разумела сам одмах гата је тиме хтео рећи. Вначи: осетио је мој утицај; значи: у власти је мојега погледа! Изврспо! Нека се изјасни Лиди, али то данас не ће учинити. Данас се у његовој дугаи буди сумња, те ће рећи сам себи: „Па . . . све јодно: изјаснићу се сутра". — 0, како ће се сви изиенадити! Како ће побеснети срећна Лида која сваког тренутка очекује да јо.ј каже ону судбоносну реч!. .. Ја сам већ славила своју победу! Већ сам у својој магати гледала, како ће она, када се гости разиђу, ући у иагаи собу бледа,

сурова и, не свлачЛи се, лећи у постељу и зарити лице у подглавник . .. „Око по ноћи приметих покрет у сали. Сви су, јамачно, говорили о неком заједничком предмету; многи су прилазили пани, мами, Лиди, кнезу . . . Нисам знала гата је... Али ми приђс Лида радосна, срећна и нољуби ме у уста: „ — Клаво, како сам сроћиа! и тихо ми рече: кнез ме проси! Уворена да сам и ја срећна због тога, одо од мено. Да ли да кажем истину? Да ли да кажем да сам у том часу омрзнула Лиду, сестру своју, која је мене онако искрено волела . .. „ Рђав осећај! Отидим се и кад помислим на њега. Али сам обећала да ћу истину говорити, па но могу да и то не споменом. Омрзнух Лиду и заклех со да ћу јој ометати сроћу, заклех се да ћу збуњавати кпеза својим погледима и изразима безумио кокетерије, да јој срећа, у крајњем случају, не буде бар без облачака ... Откуда у мене толико зла? Често мислим о томе, и имам само Један одговор на то питање: све је то за то, гато сам јога од колевке своје па до двадесете године била само срећна! Ви који уклањате од деце својо и најмањи облачак јада, мислећи да их очекујо читав живот нун бриге и нозгоде, знате ли да ћете им на тај начин нодњивити најгоре осећаје?... Ако је и сама судбина ставила децу вагау у најсрећиије прилике, измислите им ма какав малени бол, да би знала како утиче на срце и како се подноси. То је проко нотробно људскомо срцу." X — НГтета, дугаицо, штета гато ниси била код ноно... Ах, како јо било восело! улазоћи рочо Зинаида Петровна и стадо дрогаити траке од шогаира. Изглед је њезин био красна илустрација њоних рочи. Лице јој бегае живахно а у очима јој блистагае трагови доживљене пријатности. — Збиља ? нокако неодређено упита Маничка и управи на њу свој ни упитни ни заинтересовани поглсд. Гледала јс у матер, и иод утисцима свога читања као да је испитивала својо осећаје према њој. Она изиепадна промена у осећајима Клавииим изазвала је у њој читав прсврат. Срцо, које нијо знало ни за какво друге осећајо осим радости, задовољства у животу, љубави нрема онима који су њу волели, срце, које као да није знало гата јс то злоба, сад се ето нанунило мржње, а уз то јога злобне и активне готовости да пакости својој невиној сестри која јо прома њој била увек пуна љубави. Замислимо да је између Лиде и Зинаиде Петровне вишо разлике него ли сличности. Лида је чисто, пезлобно створење, од природо у неколико упућено сети и замишљености; нема сумње да и та сета и та замипњеност долазе због тога гато јо у њеној дугаи створон идеал, чему су криви они дебели романи. Срце се у Лиде развијало правилније него ли у Клаве, јер је, у крајњем случају, осећала оно зло што га осећају јунаци у романима, а Клава није