Нова искра

— 146 —

ја налазим да он у самој етварн није ни мало рђав, аиа ни мало .. . — Збиља? опет, као мало пре, упита неодређоно Марија Владимировна. — Ни мало рђав. Причаћу ти већ ... Нисам ни очекивала.. . Има и некакав врло занимљив младић. Акцизни је чиновник у Овнујском Рогу, неки Оутугин... Да зиаш само како је стасит, па леп, црномањаст... Очи му тако плаве, као у Љаскога ... Сећаш ли се Љаекога ? Ја сам га се сетила чим сам угледала тог Сутугина ... Ах, ах, ах!. . . — А ти се, мама, зар никако, ама баш никако нећеш нонравити? — с осмехом примети Марија Владимировна. — Ех, није него! А у чему то да ее ноправљам ? Хвала Бога, зар без тога не трпим већ досга? И каква то уживања ја допуштам себн? —■ Е, видиш, мама, ја мислим да сваком човеку судбина одређу.је толико и толико, сасвим одређену количину уживања и радости. Понеки то употребљавају сасвим економеки, те имају доста за цео живот, а иоиеки узимају и унанред, и дођо време кад је пред њима готово још цео живот, али еу све радоети већ исцрноно и проживљеие. Изглода ми да је тако и с нама, са миом и с тобом, на и ако је остало још ма какве нријатности, то је каква безначајност, ситница... — Гдо носиса ту философију , ако Бога зиаш? упита изненађона Зинаида Петровна. — Где? Од нроћашњо учитељице, Клаудије Антоновне . .. Зинаида Петровна разрогачи очи. Воћ и еам овај меки и тихи глас, којим је е њом говорила кћи, изгледаше јој необичан; а ово помињање пређашње учитељице, којој Маничка и име није могла чути без злобе, сасвим је порази. — Еако то? упита. — Видиш овај евезак ? То је — њезин диовник. Ја га читам. — Па? У њему су те мисли? — наивно унита Зинаида Петр#виа. — Не, таквих мисли нема овде. То су моје мисли. Видиш, ја сам данас, чини ми се, почела мислити први пут у животу; пређе сам само нримала утиске. . . А сад ево, тек што иочех мислити, видим да нисам баш тако глуиа, и то ме умирује. Требало би да и ти покушаш! — Ех, глупости! Шта да нокушам ?. .. Као да није воћ и без тога досадно, ного ћу се још мучити и мислима! Маничка со осмехну и још једном погледа матер. Како је сва мати била у тим речима! И доиста, она целог евог живота није ни о чему озбиљно мислила, а није то ни умела. Мислити, како она сад рече, значи „мучити се". И доиста, само се старала да се не мучи и живела је онако како је њојзи најбоље изгледало. Ако је да се весели, вееелила се, али у евом весељу није била

ни егоистична ни зла. Кад би било у њеној власти да ее сав свет само весели, она би доиста тако и урадила. Па може ли ее таквом створењу ма за шта пребацивати ? А он? . . . При помиели на њега, на човека који је у евојим рукама имао и њихов живот и њихову срећу, и који је, заједно са својим животом, једним покротом револвера све прекинуо и преокренуо, па и њихову судбину, њезине се обрве иамрштише и на челу јој појавише ее две карактеристичне боре, које еу ее у последње време чешће појављивале. Како? Зар он није знао шта ради, он — тако искусаи човек, који је тако добро иознавао живот и људе? Та људи су му баш због тога и били поверили онако велики посао, који је под његовим рукама добро ишао и доносио велико приходе. 0 њему су говорнли да је пун искуства и извежбан носленик, да јо мајстор у свом занату. Значи дакле, да је знао шта ради, и да је за све те непријатности и незгоде у њиховој нородици одговоран само он . . . Ах, а да ли је она у стању да размрси и тачно нромотри еав тај догађај ? Зар га је опа познавала? Да ли со бар једнога тренутка интересовала о његовим пословима, мислима и осећајима? Не, еад је још рано да узме на се тај задатак; доцпије, може бити, имаће о свему више података. Зинаида Петровна скидо своје свечано одело које, као оетатак недавне раскоши, још но беше изгубило свој „шик". Било је око 11 часова, те није било потребно да со просвлачи, па за то остаде у белој сукњи и кошуљи. Маничка је хтела наставити читање у постељи, то ее стаде свлачити. Дође јој да се разговара с матером. Још пре два часа о том није ни помишљала. Никад она нијо ночињала с матером ни о чему разговарати, а кад би јој сс Зинаида Петровиа обратила својим говором, етарала се Маничка да разговор прекине ма каквим злобним исиадом, те је нестајало сваке воље за даљи разговор. Сада је заннмаху неколика питања и за то поче сасвим мирно: — Реци, мама, — обрати се она обичним гласом, свлачећи блузу: зар никад ииси ни слутила ии очекивала оно што је било? — Шта то значи? — уплашено упита Зииаида Петрова. — „Опет хоће дасоиздире!" помисли у себи. — Не, хтела бих само да знам, тек онако... но, као лице пезаинтересовано. Да ли си икад иомишљала да то може бити? — Никад! са дубоким уверењем одговори Зинаида Петровна. — Знаш ли да поиокад и сад, носле спавања, када нисам још сасвим будна, долазим у иедоумицу и сумњу да је сво то био само сан... Да, да! Никако нс могу да се свикнем. Не, никад нисам очекивала ни то ни ма што слично томе . . . — И баш ништа ниси знала о очевим нословима? Зинаида Петровиа уздрхта на то питање. Маничка никад није разумела оца, а кад год би се њој, Зинаиди Петровној, и спомепуло о њему, подухватало би је као неко дрхтање.