Нова искра

— 147 —

—- Његове послове ? проговори дубљии гласом. Скоро и иисам знала . . . Ох, Господе, Господе! Зашто о том питаш ? — Не, мама, ја то сасвим као иезаинтересована... Немам сад у души ии трага од какве рђаве помисли. И ти ништа ниси знала да ои троши бабин капитал?

казала: „Зар се на то решаваш? Али ... то није наше!" Он ти је тада одговорио, да има још неких комбинација, и да јо то његов претпоследњи покушај ... Шта је то било ? — Боже мој, Боже мој, Боже мој! узвикну Зинаида Петровна и, проливши сузе, сакри лице длановима:

ј Ј1едесетогодицш>ица Јеогр. ЈТевачког Друштва

Даворин Јенко 1 862—1882

-|- Корнелије Станкови-ћ 1 857—

1862

■Ј" Милан Миловук директор и хоровођ 1 853—1 857

ЈОСИФ МарИНКОВиЋ 1882 -1 887 СтеВ. Ст. Мокрањац од 1887. г. Хоровођк Јеогр. ЈТевамког Друштва

Чу се лаки, пригушени уздах, а за тим једва чујни, муком отети глас: — Нисам знала!... Маничка је и дал.е настављала тим уједначеним, иепромењеним, скоро окамењеним гласом: — А сећаш ли се кад си једном била с њим у кабинету, и када сте онако живо разговарали, па кад си му

како ме сечеш, мучиш, трзаш! Па добро, ево, рећи ћу ти: говорио је о бабиним, то јест о твојим парама; ја сам то знала, али зар сам га могла уздржати . . . — Ха, ха, ха! — Маничка се насмеја ие толико јетким колико умирљивим смехом. — За што плачеш, мама ? Зар ти мислиш, да је мони до тих пара ? Бог с њима! Ја само жалим што му не помогоше да се спасе...