Нова искра

— 149 —

врста чудне иаеладе у осећајима мржње и нрезирања свега света. Али Маничка, ио природи својој, није могла дуго остати у таквом положају. Осећај мржње њу је умарао; она је инстинктивно тражила ако не потпуног умирења а оно бар стишавања својих нерава. Дневник Елаудије Антоновне одвукао је њене мисли из круга утисака што су је сгално занимали и раздражавали, те јој нерви са задовољством дочекаше ово олакшавање, јер се одмах почеше и одмарати. Хладиа и крута, као и пре, седела јо оаа тог дана за својим столом у школи, устајала, прилазила ученицима и објашњавала. Али већ на њезину челу иису биле оне две бразде што су ученике плашиле; обрве се пису мрштиле нити је у очима блистао онај злобни огањ што је увек избијао, кадгод би приметила ма какву неуредност у малишана. Више од свега падало је у очи што тога

даиа ни један од учеиика није био отеран у угао, нити је клечао, и ако у том часу Марловски подмладак није био ни мало бољи него обично. Маничка није била нажљива на предавању. Још синоћ кренуле еу се њезине мисли и сада се нису могле задржати. Маничка је посматрала ученике и опажала да су и данас, исто онако као и обично, прљави, груби и неотесани, али је то није ни мало чудило. „Откуд су они криви што су такви ? Нису они криви ни овој мојој муци с њима. Крива је мама и ои, а они ни по чему. Према њима ја сам више крива, јер сам се латила посла који ми је досадан. А због тога су само они у штети. Да нисам ја овамо дошла, на овом би месту био други учите.т, који би, може бити, волео свој посао, те би они били

у добитку. Истину пре свега: они ме хране и за то би требало да сам им захвална". Ови закључци изненадише је. Доиста, још синоћ не би смела порицати да ће доћи и на такве мисли. Али је данас била у хладном и расуђивачком расположењу па је хтела да остане доследна. Промену у учитељици опазили су ученици одмах; али од страха према њој, то су тумачили на свој начин. Изгледало им је да је то предзнак велике несреће; сваког су часа очекивали да ће се учитељица узбудити, викнути ма због чега и ма ког почастити својим лењиром. Чак и када се час свршио, одлазили су с изразима веће понизности од свакидашње. Хивра је и даље пажњом изненађивала Маничку. Изнела је о ручку на сто велико изненађење: чинију пуну уштипака са маџунои, што није бивало ни о великим

празницима. То је сама Хивра спремила, а маџуи је искамчила од црквењакове жене. Том јој је приликом саопштила и своја проматрања. — Видим ја, да је наша госпођица, то јест учитељица, баш омекшала.. . Према мајци својој много је пажљивија и, управо рећи, понаша се како треба... А несрећа — како је било! Сузе је због ње лила, лила, и ништа друго! Бога ми! Своју јој постељу понудила! Да!... Па дајте ми чашицу маџуна, хоћу да је помазим! Верујте ми, кадгод видим сурова човека — а Бог ће зиати, можда .је то у ње и од несреће какве — па кад приметим да му душа омекшава, а мени у срцу као какав велики празник! И сада помишљам само на покојницу своју, Клаудију Аитоновну. Како је та душа била мека! Ах!