Нова искра

— 150 —

„ По, доиста јо иајбоље ие бити зда!" — шалећи се помисли Маничка, када се на столу неочекивано појави чинија с уштипциа, Она је и морала тако помислити, јер је лице Хиврино издавало све тајне помисли њеие. По свему држању, по умиљатом гласу, по загледању у Маничкине очи могло се закључити да су уштипци спремљени управо за учитељицу, и то од свега Хиврина срца. После ручка приђе Хивра Марији Владимировној сасвим близу и уиита тајанственим гласом: — А је ли занимљиво, госпођице?

ХЖИК" мемљивој соби, крај Стоји бака тужна, 1 Бринсно лице кваси Мало даље, син јој, Невесело седи, мрш Парају уздаси . .. Веоград 1903. г.

I. ЈТутовање На Централној Отаници; седам часова изјутра; магла. Оветлост сијалице са металнога крова све је слабија . .. Ђиђи Гиери (човек од тридсхет годнна, висок, снажан, иуне браде, правилног проФила ; с наочарима; у плавом капуту, у панталонама боје загорела хлеба, у таком истом горњем капуту, са чупавим шеширом и сивим рукавицама.) Је ли ти хладно ? Софија (сувоњава, елегантна, симпатична; у дугачком улстеру са оковратником и нарукављима од видрипа крзна; мали вео покрива јој очи, долази до пола поса и оставља усга слободна; има јој двадесет ичетири године.) Хладно? Откуд можеш и помислити да ми је хладно? Уђоше у чекаоницу прве класе, туробну као позоришна сала кад се у њој држе свечане седнице. Оошија и даље размишља о чудноватом питању свога мужа. Хладно ? Пре ће бити да је расејана и узбуђеиа; изгубила је свест о своме бићу, те јој се чини као да је у оделу неке друге жене. Још јуче девојка, а данас већ — жена! Јуче с оне

— Занимљиво, Хивра, веома занимљиво! — одговори Маничка. — Господе Боже! Шта бих ја све дала кад бих могла прочитати тај њен рукопис. Она ми је, госпођице, често говорила: овде, вели, на ову хартију, изливам ја, сву душу своју... А душа њена није била земаљска, него је била, право рећи, небесна!. . . Маничка оде у учионицу и поново узе нреда се Елаудијин дневник. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

че их гледа да понављају: р пева ледним гласом : - закуцајте смело МагоШ

стране понора, а данас с ове стране његове. Понор! Али где је тај поиор ?.. . Гиери (гледа на кронометар) Седам и тридесет. Још десет минута до поласка. Софија (мисли) А како је мама плакала! Јадна мама! Оставити је и отићи са човеком кога познајем тек пре три месеца . .. (Гледа кришом на мужа и задовољна је еа испитивањем.) Срећа што волим свога Ђиђија. (Дотакнувши га прстима по огртачу.) Ђиђето! Гиери Шта је, мила моја? Софија (дршћући) Хоћеш ли ме увек волети? Гиери Увек. Да ли би имао да јој каже још штогод? Ко зна? Један промукао глас викну из свега грла: — „За пругу Мортара, Александрија, 'Веновааа!..." СоФија излете из чекаонице; Гиери врло хладнокрвно за њоме, понесав мали штит од сунца који она беше заборавила. Попеше се у купе. Со®ија је веома нервозна и узбуђена... Кад се врата буду затворила, кад храпави глас викне

Закуцајте смело

I огњишта празна из ока јој суза оборене главе 1аве му груди

Поцепано, босо, уну Помодреле усне к'о »Ах, ти си сирота!" Л кроз димњак вета «Беда није живот На врага живота!"

јЗрачне фотографије

напксала ј-1€€р)\