Нова искра

- 151 —

готово!, кад воз пође, — они ћо онда оетатн сами, сасвим самн! ... Дубок уздах наднмао јо СоФијине груди; нехотичнии нокретом снусти она вео до уста и скуни се сва у угао од кунеа, стисну на груди нарукавље од видрина крзна и наслони на њ лице, дршћући од лакога узбуђења. Гиери метну торбицу на мрежу, огледа стакло на вратима, ногледа напоље десно и лево и најзад седе спроћу ње, у други угао. „ Ва пругу Мортара, Александрија, Хенова готово!" Један писак. Вум, вум, нум! Огромни се колос крете; вагони почеше клизити; последњи уздах Софијин , налик на мали узвик ... Гиери (лактове наслонио на колена а руке метнуо на жеиина колена; с доброћудним осмехом.) Дакле, мила моја, ето нас најзад! Софија (замагљених очију) Јест. Један тренутак ћутања. Гиери Јеси ли удобно села? Софија Брло добро. (расејана). Гиери Да ли ти не смета светлост? Софија (као пре) Не, ии мало. Гиери Одиста, ваља признати, данас се нутује као да је човек у својој кући. Два тренутка ћутања. Гиери (после зрелог размишљања) Можемо ли се нољубити, а? Пољубили су се, преко вела, између очију. Дубоко, вечно ћутање. СоФија је раздрагаиа. Гиери (с љубазном забринутошћу) Ти као да си замишљена. Софија Пе . . . не знам. Гиери Мислиш о нечему. Софија (мазећи се) 0 теби мислим. Гиери (смеје се задовољно и стеже је за руку). Софија .(нагло) Јеси ли видео кадгод ону слику, од некога Францускога сликара, што носи назив: Једва једном сами!. . . ? Гиери Јесам. Једна манирована комиозиција. Жена као да је нешто туробна, а човек је расположен као да је у каквом рестораиу. Софија (дирнута) Али ја не мислим о томе. Гиери (простодушно) Па да о чему онда? Можда сам те рђаво разумео. Да није то онај цртеж што је дуго стајао изложен у трговини иа углу од РаввегеИа. Софија Не зиам , не сећам се, можда се варам. (Пружи му десну руку). Хоћеш ли бити добар да ми закопчаш ово пуце? Пуце је закопчано. СоФија се опет зарони у свој угао. Гиери устао, испрсио се, и с блаженим и спокојним изразом гледа кроз прозор. Софија (изненадно) То је била слика од Науеи-а, где један човек с огромним шеширом држи обгрљену жену у хаљини као небо плавој. Гиери Вероватно. (У себиј Моја жена има страст да се заноси сликама . . . Племенита страст, одиста (гласно) То је, мора бити, чувени Пољубац, веома хваљена слика, изведена с много снаге и одмах одаје уметника... Јер, видиш ли, драга моја, уметник се види и из једне линије, једног потеза. Невешти се муче тражећи студоване, грандиозне и вулгарне ел>екте, док је генију доста један незнатан и, но изгледу, немаран потез па да створи узорно дело.

Софија (уздахиувши) Ваиста је тако. Гиери, видећи СоФију меланхоличну, налази да треба да оживи разговор и учини га срдачнијим. Поче разлагати о античкој и модерној вештиии, указа са задовољством на победу италијанског сликарства, помену правац који влада у Риму, дотаче се Транквила Кремона и његове школе, и тако све док воз не стаде у Валенци. Софија Погле! Пале ламне. Гиери Јест. Посло Валенце настају тунели. Софија Ја сам мислила да ћемо нод тунелима бити у помрчини. Гиери Каква назадна мисао! Вар иије лепо имати лепу светлоет?

В. Б уковлц МЛГДАЛЕНА ПОКАЈННЦА

Софија (слегне раменима) Може бити... али онда је мања поезија. Гиери (смејући се с очинском добродушношћу) Поезија мрака ... Ха ! ха ! ха ! . . . СоФија се стаде сећати извесних далеких, давнашњих тренутака, када је још као девојчица, у углу готово мрачном, поред камина, слушала приче о вилама, те јо.ј се у ономе сумраку чинио ,још сјајнијим златни огртач доброчине виле и хаљина са звездицама, коју несрећна Пепељуга беше нашла у љусци од кестена ... Па затим и други, скорији тренугци, друге Фантазије, просниване у полутами девојачке собице, када је будиа сањала о ружичастим мистеријама љубавпим. А.ш о томе не смеде мужу