Нова искра

— 177 —

који начин, добавити и читати разно журиало и књиге, како но би више румонела прод попином ћерком. Од Клаудије Антоновне оетала- је гомила књига и, по свој прилици, у њој има и неких журиала од неколико година; њих ће прво и узети. Пре тога у њезину срцу заигра неки чудноват осоћај нелагодиости према С офији Семеиовној. Али је срећа била што је одмах застала иа том и размислила: „То је— завист, ружан осећај!" и одмах удвојила своју љубазност. Пили су чај и хвалили масло што га је донела Килина Бороњенкова. Из даљега разговора изашло је, да је СоФија Семоновна учила у Епархијском Заводу и да је по свршеном школовању добила чак и медаљу; да приличио влада Француским језиком и да по мало свира у гласовир. Једном речи, девојка се показала преко очекивања, те се Маничка ни по чему нијо могла пожалити да је ово вече провела досадно. Све на овим људима није било ни по чему као у оних које је пређе виђала, те јој се пажња и нехотице заустављала то на овој то на оној особини што јој беху сасвим нове. Маничка се присети да

и Хивра, и ако је иеистакиута личност, има доста свога, оригиналнога, о чему је требало мислити; па чак и она глупа девојка, са којом је дапас разговарала, има нешто своје, оригиналио, макар и по облику своје глупости. — Дакле, надамо се да ћете нас и ви посјетити! рече попадија у поласку. — Дабоме, дабоме! с пуним уверењем одговори Марија Владимировна, и одмах јој се појави мисао: „Зар није занимљиво видети како ти људи живе?" Када гости одоше, Зинаида Петровна не помену ни једном речи, како је изненађује нромена у Маничке. Бојала се да не поквари то задовољство, те се пуним и захвалним погледом ограничи само па посматрање своје кћери. А кад јој је Хивра шаиатом причала о разговору између Маиичке и Килииино кћери, Зинаида Петровиа чак се прекрсти и рече тихо: „ Господе, ти си услишао моју молитву!" п ако исгина захтева рећи, да се Зииаида Петровна ни о чему није молила.

(НАСТАВИЂЕ СЕ)

зг

Њ. В. К раљ П етар I. иа Б ањици

У[з Хајнеова ,,/Гкрског кнтермеца"

олуба, ружу, крин и сунчев сјај Љубљах и гледах као сами рај. Сад неста тога — јер љубим једну Малу и чедну, чисту и медну, Она је сада љубавни ми рај: Голуб и ружа, крин и сунчев сјај. II Кад се двоје растављају, Рука руку стиска јаче: Уз бескрајно уздисање Ту се вајка, ту се плаче. Ал ми нисмо заплакали, Наша срца мирна бише; Тек доцније уздисасмо, Доцније се сузе лише.

III Цвет лотосов тул<но клоне Кад на жарком сунцу бива, Па погнуте главе тада Он свежину ноћну снива. Бледи месец њега буди, Светлошћу га својом зрачи ; Радосно га лотос чека И копрену с лица свлачи. Па се блиста, сија, цвета, Диже чело с пуно тежње; Па мирише, плаче, стрепи Од љубави и од чежње.

Р. Ј. О дави^,