Нова искра

— 176 —

Чим јо Маничка ушла, по лицу Знн.чидо Потровнс прслото лака соика. Њено лицс као да јо говорнло: „ Ах, бојнм со, да својим мрачппм карактером и оштрим иоступцнма са људма но иоквари ово вочо!" Мосто тога Зинаида Потровна рочо гласно: — Ово јо моја кћи — Маиичка, Марнја Владпмировна. А ово је госиођа свсштоииковпца н њсзипа кКн, СоФнја Семоиовна. — Извииитс иас! — скоро мушким гласом ироговори ноиадија. — Всћ .је бнло краји.е времс да вратимо иосјсту вашој мамн . . . Она јс веК ноколико нута бнла код иас, а ми још ни јодиом . . . Нс крнјомо, да смо врло радн н с вама сс иозиатн ... И ако сто мало ноиоснтн, н ако се од нас туђите, ипак . . . — 0, пс, погрсшпо мпслитс! — пријптељскн н снлно норумснсвши одговорн Маничка. — Ја сама всома жолпм да со с вама нознам. Само до сада нисам могла да савладам свој иови ноложај . . . Всома ми јо мило што сто дошлс . . . „Шта јо то? Да лн со псмева, шта лн?" нскако исодрсђено забрннута номисли Зииаида Потровна. Алн Маиичка је говорила тако просто и бсз увнјања, ннјо мрпггила обрво, вишо со сама збуљивала иого што би хтола ма кога збупнти. Врзо се измсђу н.о и поиадпјс са Ксрком, докло јс Зипанда Пстровна са Хнвром снромала око стола, новсо жив разговор, у којсм је Маничка с искреном радозналошћу распитивала госто о томе, како ироводе времс, да лн им јс досадно, чудила со како јо могућио да со без досаде нроводе цео век у солу. Једиом рочп: то вншс нијс била „она Мапичка" какву је зиала Зинаида Потровпа. Не гледајућп на то, у љсном јо срцу за свс време био иеки тежак осећај. У јодап мах може сс ова Маиичка онст нрстворити у ону : намрштиће обрво, заблистаћо јој очи н узвшшућо: „Даљо свп од моне, досадни сто ми и одвратни!" иа ћо окропути леђа и побећи нз собе. Маничка со удубнла у иосматрањо гостпју. Обо, нреко очекивања, иоказују се као приличне даме. Поиадију је до некло издавао јозик. Није, истипа, говорпла „морално" (т. ј. да се нсшто мора) нлн „лаволвер", као што јо говорила Хпвра кад јој се ирохто да говори „ фнннм" мосто својим малоруским јсзиком, али јс за то у свакој прилици сипала изразе: „хоћоду", „Фантазпрам варош". „нсглажо", „вашкастсп", „нашкастон", и т. д. Вила је оличона нротивност обичном замишљању ссоских ионадија: мршава, жутолика, са иријатољским осмехом на танким, бозбојним усиама, са иријатним иовуцавим гласом. Мрка боја скромне одећо доликовала јо њезину лицу, које је ноказивало множину иретрпљених болости, али којо јо, поред свега тога, ипак било живахно и весело. СоФија Семеиовна, па иротив, обећавала је својом сиољашношћу да ћс у будућности, ако се само буду стскле угодне прилаке, постати ирава попадија. Округлога лица, румених образа, пуна, — сва је дисала здрављем и свожином, тс је изгледало као да је од гвожђа сливена. Њезин

глас бно је снажап н продиран, смох звонак н здрав, ход п понашање одсечни: јодном речи била јс оио што називају „долнја-дсвојка". Њон снажа! говор, нраћсн пснрестаннм смехом (јср јс увек била весела и волела да говорн о весел.у), могао је угушити какав хоћете жагор. Њоно одоло бпло јо вунепо и отвороио боје, сашивено ирс кратког времена, и ружичасти трак око врата; два дсбела п дуга курјука иробудншс завист у Маничкс која јој боз увијања рсчс: —- Ала имато дивне косе! Од куда вам? — Вог их дао ! Саме су израсле! — смејућн се вессло, одговори СоФИЈа Семеновна. Маничка сс веома изненади, када чу да понина ћерка чита књиго п то воома много. — Досадно јо овако седети! —■ објашњавала јо сасвим нросто. По неки пут завалим се у постељи са каквом деболом књигом — роман или журнал — на ироложпм док јо сву ио нрочитам. — То јо истина! нотврди ноиадија. Чссто јо зовсм, зовом да руча, а она ни с места. Не могу, воли, врло јо заиимљиво! .. . Ноки пут и не руча, не једе, не није... Ето каква јс!. . . — А одаклс добављатс журнале? радознало унита Маничка. —• Па и нретнлаћивамо сс, да! Отац Семен прима три цола журнала: „Њиву", па опда „Епархијски Гласиик", на . . . Сад се не сећам. Некакве новиие . . . Соња, како се зоводу оно нашо повине? — „Весиик Јевроно", мама . . . Ах, сад баш читам јодпу иричу Воборикина! Дивна је. Јссто ли је читали. У носледњем је свеску ... — Нс-не ... Ја . .. још нисам видела ту књигу! — одговори Маничка и иоруменс. „Весник Јевроно"... Да, има такав журнал, а има још и других журнала. На иример „Руски Весник" — журнал јо, на „Свесветска Илустрација" такође, чини ми се, журнал". — Рече а још никад свога вска није читала ни један журнал. Како јо то чудновато! Понина ћорка, сеоска девојка, све је то читала н о свсму може да говори, а она, и ако је живела у граду, у оиако великом друштву, — никада инје имала ни једно књиге у рукама! А срамота је још већа, кад зиа да су у њиховој кући бивали и проФесори н ОФИцпри и школски надзорпик и адвокати, и нико јој никада чак и не напомену чега има у књигама! Сви су је гледали као играчку, као лутку, коју треба само лепо обући, иа ето с њом забаве. А отац и мати? Доста о њима, кад ии сами ннкада нису читали књига. По миЈиљењу Зинаиде Петровне, читати значило је „мучитп себе", а како она себе ннјо хтела мучити, сасвим јо ириродно што је од тога чувала и своју кћер. Још иије ништа тако страшио, што иопииа кћи чнта књигс и журнале. Али ово шта јс ираво зло: Маничка је морала поцрвенити и лагати пред њом, брзо сс извукавши, како, бајаги, није видела само ту „последњу" квигу! Али је у исти мах дала себи реч, да ће, ма на