Нова искра

— 175 —

— И веруј ми, девојка ће ееоразумети! уверавала је Хивра са своје страие: Често је иокојница Клаудија Антоновиа, голубица моја ... Овде изидоше из ирсдсобља у двориште, одакле се чуо још само потмули шум њихова разговора, али се речи нису могле никако разумети. Маничка је седела иа малонрфшњем месту, за тим устаде и поче, узбуђена, ходати по соби. Никако није могла разумети своје садашње душевио стање. Није могла роћи да су јој у грудма добри осећаји застуиили рђаве. Та њу ие везује инкаква љубав за ову матер и њезину кћер, — а и за што би, из каквих разлога, шта су оне њој ? Њезине симпатије нису о.не ничим изазвале. Ако је добро расноложена према Хиври, то со може врло лако објаснити: Хивра се стара да јој свачим угоди, пази је

личило је као када би се иосле хладне и непогодне ноћи нашла у свом топлом, светлом, угодном дому, где се може и огрејати и одморити, или као кад би иосле дуге и тешке усамљености нашла пријатеља. Било јој је добро, лако, она је то ношговала и мислила да јо свему узрок дневник Елаудије Антоновне. Воћ се и сумрак спусти. Хивра је у нредсобљу снремала чај. Маничка још није хтела да оде матери. Мислила је, да ће Зинаида Петровна прочитати на њезину лицу сво осећаје и мисли, да ће повести разговор и да ће, својом иотпуном неиодобношћу за разумевање, унизити и оскврнити осећање што јој беше тако драго. У соби се већ смрачило, те није могла наставити читање. У то време чу како неко уђо у предсобље. Хивра услужно рече: „Ах, Боже мој! Изволито, изволите! Овуда!" Гости, којих је по свој прилици било двоје, уђоше у собу. Опет се чуше поздравни узвици и започе разговор. Маничка у пола отвори врата и упита Хивру о гостима.

Њ. Б. Краљ Петаг I — „Петар Мркоњић" и са нуно преданости гледа јој у очи. Такво понашањо и нехотице задобија човека. Ето, то је. А међу тим она осећа да јо у целом њезину бићу наступила основна иромона, — из срца је отишло зло које јо, мучећи друге, и њу саму гушило. Сад јој је сасвим лако. Као да со какав застор уклонио, те је угледала Божји свет у сасвим друкчијим бојама. Има светлости; људи пису тако рђави као што је њој изгледало. А сво јо то, по свој прилици, само за то што је сада нрви нут загледала у дубину човечјег срца што јој га је отворила Клаудија Антоновна. Све, што је нре било око ње, не издвајајући ни оца, ии матер, иа ни Поњаћева, с њом со додиривало тек иовршио. Ни одакле није осетила топлото, оне нарочите топлоте што чуда прави, а коју има само топло и пуно искрене исповести људско срце. И ето, дневник те покојне девојке подухнуо јо на њу тонлом, срдачном исповешћу. Осећање ово

Њ. Височанство | Кнегиња Зорка — Госнођа попадија са ћерком! тајанствено одговори Хивра. У Маничке се појави жеља да их види. То је била новост. За њу су људи били пеиријатељи; за њу није било воћег једа од потребе новога познанства; за њу је све било незанимљиво, досадно и тешко. А сад јо.ј се баш прохте да види људе ма какве било, само живе људе. Остави дневник у ®иоку и изиде из учионице. Прво што је изненади, беше на столу трокраки свећњак с упаљеним свећама. Нема сумње да је Зинаида Петровна хтела очарати сеоске госпође остацима своје пређашње величине. На њој је била угасито црвона блуза и црна сукња, на глави опот ноки црвен украс. Црвена боја била је њена најмилија боја и на ма који начин имала је удела у њеним тоалетама пређашњих срећних година.