Нова искра

— 174 —

„Стање, у којем сам тада била, било је чудновато. И уживала сам, а у исти мах, било ми је и тешко. Та Лида ми није учинила никаква зла, него је све зло било у мени, у мом гадном самољубљу. Довољно је рећи. да сам се обрадовала, када је старамајка, свезналица и свеумелица, дуго и пажљиво разгледајући рањену тоалету, у један мах измислила неку срећну комбинацију, часком позвала кројачицу и за не пуно пола часа излечише се две ране: на тоалети и у Ллдину срцу .. . „Мало смо задоцнели, те смо стигли у јек забаве. Кнез је већ био дошао и био је узнемирен. Мама је за све време говорила, мени али не и Лиди, да догађај са тоалетом не слути на добро. Лида је била е®ектна и сва је сијала од среће. Мало уплакане очи давале су њезииу лицу неку необјашњену драж. „ — Па ипак, па ипак то не слути иа добро! . .. још ми једном понови мама шапатом и целога вечера беше јој лице тужно. „И доиста, то иије било на добро! . . . Јадна мо.ја Лида!" XII Врата зашкрипаше и у учионицу уђе Хивра. Маничка подиже главу и тек тада примети да је наступио рани зимњи сумрак. Срце јој је ударало јаче и било је иотребно да сву пажњу напрегне, да се нрибере и да утврди, као реални Факт, иојаву па чак и само блће Хпврино. — Госпођицо, опет су дошле! задржавајући глас, рече Хивра. — Ко? — Килипа са ћерком. Али немојте, госпођице, њих кривити . . . ја сам крива. . . Отишла сам Килини и узвикнула јој: иди, велим, моја је госиођица омекшала. Чак сам се и пошалила: то је, велим, јамачно од твога масла.. . А ие знате у каквој је невољи. Јавила се добра прилика, само вели: докле се, каже, не одбије од оног вуцибатине Цвиркуна, не можо ни помена бити.. . Па за то сада, госпођице, разговорите се с њом, са девој'ком!... — Али, Хивра, ништа не ће бити од тога. — Биће. .. Кажем вам, биће .. . — Вовни. Хивра у треиутку излете из собе. Маничка доиста није знала, шта да каже тој заблуделој девојци и на који начин да утичо на њу. Али је решила да покуша, највише због тога да би задоволдла Хивру, која јој изглодаше као сасвим добро и према њој одаио биће. За мало па се врата поново отворише и нреко прага тешко и незграпно у1)С. здрава, пуна девојка коју је Маннчка већ познавала. Застаде на прагу и загледа со у под. — Приђите! — речо јој Маиичка, задржавајући осмех што јој га изазва мисао да и ово тешко и незграпно биће има свој роман. Девојка, брзим корацима, лупајући тешком обућом, приђе столу и стаде незграпно. — Седите, молим вас, ето овде! — Маничка јој показа најближу клупу. Ова послушно седе. Лице јој је било са свим црвено од забуно; нијо знала куда ће погле-

дати. „Шта да јој кажем?" помисли Маничка. Како Је било потребно да каже ма шта, поче веома неодлучно: — Ваша је мати љута што се ви познајете са тим... чини ми се, зову га Цвиркун.. . Дакле, хајде да се разговоримо о томе... Ви сге девојка, а и ја сам, па ћемо се, може бити, због тога и боље разумети. Маничка одахну и стаде. Шта ће даље? Кажу да је тај Цвиркун зликовац већега реда. Дакле, са те тачке гледишта треба нретресати тај нредмет. Али ако је то само Килинино мишљење ? Ако је, у самој ствари, тај Цвиркун скун свих доброчинстава ? Било како му драго, али се мора говорити. — Цвиркун је, кажу, веома рђав човек... Да ли је то истина? Како ви о њему мислите? — Прави је разбојник! сасвим неочекивано одговори девојка. — Збиља ? И ви то знате ? Па како сте онда били с њим у пријатељству ? — Добар ]е младић! Леп! — с уздахом иромуца девојка. — Хм... Али ои вас неће узети, превариће вас... Је ли вам обећао да ће вас узети за жену? Да? Овде наступи потпуна неочекиваност. Девојка се у један мах заплака п, подигнувши крајичак своје одеће, сгаде брисати сузе. — Зашто илачете? — Обећао је . . . иитков ... Ја сам му, можда, већ десета била... Оне сам, вели, лагао, а теби истину говорим! . . . — А шта ви мислите: да ли вам је истину говорио ? — Лаје, Бог ме убио, лаје као псето! Маничка се осмехну наивности ове солидне грађе. — Дакле, ево шта ћете: пре свега, умирите се. Обришите сузе и немојте више илакати. Тако. А сад да се разговарамо. Ако не ворујете његовим речима, опда је он рђав човек. Вреди ли онда да волите таквог човека? Пресудитс сами. Кад се засити, одгурнуће вас, па ће вас чак и исмејати! А чујем, да вам се јавила једна друга, сасвим добра прилика. Докле Цвиркун не одбаци вас, одбаците ви њега; и тад се неће ои вама, него ћете се ви њему смејати. Је ли тако? — Тако је! — Е, па дакле ? Саветујем вам, да тако и урадите! И матери вашој биће мило, а ви ћете се лепо удомити. Сад идито! Девојка устаде и пође. „Чини ми се, да сам била и мало лепорека" помисли Маничка. Баш тада дође до ње из предсобља испрекидани разговор између Килине и Хивре. —- Зиаћу ја њој . . . Хвала ти, мајко божја! .. . чуо се Килинин глас пун милоште: — Од Риздва ћу прасенце... чисто чисгацко. .. Дођи да и масла дам... Не ће бити ником рђаво. .. Само да дете упутим .. . А колико сам говорила .. . Има она душу ... То је права душа... А такво ћу прасенце изабрати... Мајко божја!...