Нова искра

— 173—

са необичном жестином засечеи ио средњем прсту своје леве руке. — А! А-ах! разнесе се по триезарији дивљн, очајпички узвик. Викала сам, викала од нравог физичког бола који је био нссносан. Крв се лила из ранс на тањир, на чаршав, на моју одећу. Внкала сам непрестаио. У триезарију утрчагао сви укућани, чак и старамајка са својим клецавим иогама. Шта је? Шта си урадила? Како? 0, Боже! Водо, завој, енглески Фластер, Семена Андрсјсвића! сви су викали. „Сва сам дрхтала и била блсда. Унлашила сам сс, видећи, како је била дубока рана н како је исгскло миого |;рви. Газумс сс, рану су ми одмах пажљиво иривсзали; био је дошао и Ссмси Апдрсјсвић; сви су били око мене. Рскла сам им, да сам се случајно посскла. Лсжала сам у постељи и уживала. „Ето вам! — понављала сам у себи. Ја сам вас нагоиила да на мсне обратите своју нажњу. Сад мало плашњс и уздисања!" „Рана је трајала недсљу дана. Тада јо почела зарашћивати и всћ су јс иочели заборављати. И сад ми јс на прсту ожиљак, и ево бага га сад разгледам и тако се живо сећам оиога времена, као да се све слика за сликом нижс по ожпл.ку. „До свадбе јс било јога двс иедељс. Трсбало јс само да нрођу Божићњи празници. А ои? И даљс ми јс пзгледао као ненадмагани идеал, али у исто доба п као мрски увредилац. Па инак иисам пропуштала ни једпу прилику кадгод сам могла да га погледам загонетио или изазивачки, кадгод сам могла да му кажем, а но некад и гааписм, какву магловиту Фразу која би га збунила. Али он, изгледало јс, бсгао за све то неосстљив. Само мн се пажљиво н ласкаво у иола осмохивао каомилом и својевољиом детету; бпо је са мном љубазан, учтив и — иигата вигао. „За Божић био је одрс1;сп бал код богатога трговца Грациапија; разумс сс, да смо и ми бнли нозванн. Снремили су лам балске тоалетс: мони ружичасту а Лиди плаву. Мопи јо, у оиште, доликовала љубпчаста боја, али јо Лида у плавој била иеобично еФсктна. Тоалста је била дивна и укусна. Када сам јо видела у очи бала како огледа своју тоалсту, одмах ми .јс било јасно, да ће сви гледатп Лиду а не лснс. За последњих педоља Лида се, иод утнцајсм осећаја среће, у ком јо пепрестано била, разлсишала и постала веселија и разговорпија. Мисао да ћс Лида бити сутра истакнутија од менс, и да ће, порсд свега, јога бити и са кнезом (,јор су многи говорилн да ћо код Грацијанија бити и кнез ГГоходцсв са вереницом) — та мисао преврати моје иезадовољство у праву мржњу према Лиди, а из то мржње појави се жоља да јој спремим ма какву непријатпост, ма какво зло. „На дан очекиваиога бала било су тоалетс на нагаим постељама. Тачно на два сахата пред нолазак уђсм тихо у нашу собу, дохватим ножпце, приђем Лидпној тоалети и у њеном иредњсм делу наиравим приличаи усек. То сам учинила у тренутку, под утицајем рђавих осећаја што

овладагае мноме: али чим сам видела гата урадих, осетих се као да сам извршила какво убијство. Сећам сс, јаспо се сећам, да ми јс за треиутак кроз срцс прохујало чудно оссћањо: да су иожицс крваве, баш као да нисам засекла Лидипу одећу него само срцо своје јадно Лиде. Испустила сам ножнцс на под, руко ми задрхташо, срцо јо неуједначено било, дах ми стао. Бацих со на под и сакрих лице рукама . . . „У брзо у кући настадо лом: Лида је цлакала као какво доте, а нико сс није могао домислити, ко јс то могао урадити и како јс то могло бнти. Ја сам се врло брзо савладала, чудила и изнонађивала тако природио као

Пгестолонаследник Т>орђе, Краљевиђ Алекоандар, Павле А. Карађорћевић

и сви други. Питање је остало необјашњоно, а Лида је наставила илакатн и јадиковати. Кад бисте знали само како је она сањала о том балу, на ком ће бити са кнезом, можо бити, иоследњи пут као вереница у тако великом друштву . . . „Послодњи иут ! Како је то страгана реч ! Јадна моја Лида, како си тада искрено плакала због те незнатне невоље! Али ниси знала, да у свету има бескрајно већих новоља од којих со не плаче, .јер је то некорисно и нигата не помаже. Па ипак ни сада не опрагатам себи, што сам ти учинила то зло. . .