Нова искра

— 180 -

дреко бисага, увијене у јапунца као људи; а лице им је умотано до самих очију. Они с тахтариванима пођоше по неравну друму, по дебелу снегу. Али само мало, па наиђоше на, пут очишћен. Мноштво сељака, чифчијс пијапога ха®уз - Ахмеда, раја турска, бедни робови, Срби, истеранп су па кулук од поноћи. Разгрћу снег лопатама целим путем где ће проћи тахтаривани с ханумом и ћерком њихова чиФлуксахибије. Ах! Ако се удаје врањскога паше кћи у Лесковац, зими, кад јо снега доста, кулучи раја, разгрће снег, да невеста и „јенђе" лако прођу; ако из Лесковца у Ниш тако... све раја, кулук, од евију кулука најтежн, и што се тело смрзава, и што душа плаче, јеца, нариче, тужећи се на силу и обест Вогу. . . И чиФчнје нијаиога хафуза, турска раја, Орби, скуиили се од поноћи, раде; а спег веје, веје, завејава пут. И раде, опет раде, јер се не зна време, доба ноћи или дана, кад ће се појавити тахтаривани с ханумом и кћери њихова чиФлук - сахибије. И ето. Југро је, рано јутро, дршћу од зиме, али се они први загрејаше јер угледаше тахтариване и пратњу, Арнауте; догаао пм је крај муци... Зима. Хладноћа каква скоро иије. Дебео снег притиснуо и брдо и долину, а вуци силазе с планине урлајући, долазо топличким домовима у госте . . . Украј пута мучи дрвеће голо, искићено ињем. И последњи је листак одавно опао, откинуо га бесни север, што час-по са сграшним Фијукањем диже снежиу прашину и споси је с брда у долине, гради сметове, камо би запали и ати а некмоли људн. Умукле су птице певачице само се ноћу чује буљина с урлањем огладнела вука. Замрзла се Топлица. Дела природа заспала дубоким сном. У тахтариванима и душеци и јоргани, да не осете хладноће хануме . . . Фати лежи наузиак и смеши се. Да је ово смешење видела мулина кћи, не би знала да ли је у Фатину срцу туге или радости . . . Последњи је поглед пао кроз отвор тахтаривана на врх брега под Јастрепцем, увијена у бели покров, а она се залеђена суза низ образ пролила, и тужан је осмех развукао изгореле усне... Можда су та суза и тај осмех збогом Топлици и гробу Исмаилову. . . Дођоше насирам Прокупља, мула оборене главе, замишљен, њогова кћи тужна, Арнаути љути: шкргућу зубма, ирете, сваки чае нм пада рука на јатаган или јабуку мале пушке. . . Зубато сунце по.јави се, те према њему засијаше се оловне капе с врхова витих минара. Улазе у град, пуст, као да му је све куга поморила. Нигде коња, ни вола, ни магарца с угљем . .. Пролазе турске, уске улице, онточене ниским кућама, високим чардацима и оградама, покривене дебелим снегом, сбрисаним с кровова кошавиннм крилима. Нико не гледа ариаутску силу и салтанат, јер свуд капак до капка ... И псе, гаугаво и губаве, уличке, обузима страх слушајући дивље узвике и пуцање пушака, те прилазо уз капије, дршћу, гребу и тужно цпче ...

Кроз арнаутску махалу нигде капка; Ариаутке се прибијају уз каФезе, веселе, радозпало гледају у тахтариване, не зиајући у коме је кадуна њихова муле. Сад чаршија није прошарана, сва је затворена; Турци су, и Срби, са својима код куће, Арнаути око конака мула-Халпмова, очекују господара с ханумом и пратњом ... И кад се чу топот коња, пебо се проломи. . . „Аллааа' !..." Принуцаше мале пушке, забубњаше бубњи, писпуше зурне.. . То поздрављају долазак мулине кадуне Арнаути грађани. .. И Арнаути из пратње Фатине деру се, Алла'! Аллааа'! Слободни су, кроз свој град иду, не иду кроз турски Ниш, или Лесковац, столицу Шемси-пашину. Дођоше до конака, двоспратне куће једне, старе, врло велике, са житницом удно ненрегледног дворишта, с кошевима за кукуруз, с великом коњушницом. То је конак мула-Халимов, у коме, одавно, осим послуге готово више никад иикога. Отвори се главна капија широм, и унесе се у двориште тахтариван с Фати-султан-ханумом; а оиај с њеном мајком одиесе се кући ха®уз-Ахмедовој. На задњу капију улажаху стари Арнаути и сјахиваху с коња пред коњушницом. Мула и Арнаутке сјахали су пред главном капијом и отишли за тахтариваном. Млади Арнаутн опколили конак с грађанима, па све чегаће пуцају мале пушке, јаче бубњају бубњи и пиште зурне. . . XXI Фати-султан-хануму не узеше на испит, него је оставише да се одмори и да мисли, да размишља, читаву недељу. А онда, у петак, јутро бејаше, дође к њој у одају.једна стара беговица, Лесковчанка, погурена, не од сгарости, него што је боле крста, и сва се тресе, а ипак кочоперна, смелих ногледа као мушко, што је била са Шемси- нашиницом у „.јенђебулство", и видела, то јест, вас дан н сву ноћ гледала Фати - султан - хануму, те јој добро упамтила и очи и лице, и руке и ноге, и сгас и ход, све. Беговицу је послао Шемси-паша, бојећи се преваре с мулине стране, да му не подметне на испит ко.ју другу уместо Фати-султан. После дођоше у конак Турци и Арнаути Прокупчани, и само Турцн Лесковчани. Међу њима су пуномоћници и сведоци мулини, Шемси-пашииа сина и Фати-султан-ханумини, и имам, старац један, Турчин, мали, ногурен, мршав, као снег беле браде, у белој антерији и белој чалми. Они поседаше у једној големој одаји, и припалише им се чибуци, све мула-Халимови; а овамо, код Фатисултан, Лесковчанка, беговица, седи и пуши. Није скинула ни покривала с главе, а камо ли Фереџу. Смакла јашмак с усана, окренула се к Фати-султан па јој, иушећи, говори, прича, пе гледајући што је у кући Шемси-пашина противника; не слушајући шкргут зуба Садије-хануме. Прича јој о младости и лепоти пашићевој, о севдаху што га за њу има, о госпоству и милосрђу Шемси - пагаину.