Нова искра

— 181 —

— Мерхаметли (мплосрдан) је, Алла'! Жали куче, жали маче, те иеће ли човека? Али ои је, Шемси-иаша Фати-султаи, ј'лдз'м (звездо), што дрво сродом... Виаш такво дрво ? Не остављају га па миру ни док му је род зелеи, а камо ли кад узри... Много рода, много каменица. Тоиола висока, и у лето пуиа лишћа, ама је само гледамо. Јер зашто бисмо на њу каменицама ?... За кумрију је шарен каоез; за господско чедо конак. За танку су главу танке речи; за тебе, кузум . . . —- Ђувонде! прекиде је мулина кћи и лупи је песницом у врат; а сирота Фати задрхта и уплашено изусти „аман". — Јеси ли видела, звездо, садберк-ђул у саксији и у хладовини ? Пустио жиле и почео да веие.. . За садберк-ђул је башча према сунцу; за танку главу танка реч; за тебе, ђозум . . . — Ђувенде! опет је прекиде Арнаутка, и опет је лупн у врат песницом; а сирота Фати сад заплака и трипут, унлашено, узвнкну аман. Мулина кћи ражљућен рпс. Лесковчанка смела, дрска. Говори, прича, и кад види да само мрдпе рука младе Арнаутке, нада се песници, те увлачи, несвеспо, врат у ралена, као корњача; али ипак продужава. — Аман, кћери! Еад бездушан човек баци кривицу на душевна човека, толико је колико да пљуне небо. Ама ко пљује у небо, томе пљувачка пада на лице. Није ли? Јеси ли видела месец: кад највигае сија, тад највише на њ кучићи лају. А шта му могу кучићи? Није месец свећа под судом . . . Није велики човек дрво без хлада. Од Шемси-паше пма Фајду читав вплајет. . . Шта је Турчин? Лиет од јасике. Арнаутин? Од репуха. Онај треиери без ветра. Овај се једва мпче кад кокошке иду на седало пре одређена сата. Танка глава куд ти оком. Дебела глава ни тамо где је десет бројеница речи.. . Танкоћа, то је Шемси-паша. Простота, мула - Ха ... — Т>увенде! Ђувенде! Тувендеее! Баш толики ли је јунак Шемси-пашин бакшиш? Ааа? То пашин бакшиш збори, ђувендеее! цикпу млада Арнаутка, као гуја, и за тренуће ока баци со на Лесковчанку, заиста добро плаћену, дохвати је за рамена, обори је иа под, и зари јој беле, оштре секутиће своје у смежурано грло, исто као вук овци. Пошикља крв читавим млазевима, а Арнаутка се подиже с обојеним крвљу успама и зубпма, окрете се према Фати-султан, и силно припљеска длановииа, вичућп: —- Мирсаде! Мипире! У собу улетеше оне две Арнаутке, дадије, и мало па сручише читав ибрик воде на Фатииу главу. Уплашила се, па се онесвестила. Оамо мало, па дође к себи, још блеђа, још жућа. Мулина је кћи љуби и милује. А Лесковчанка, притискујући белим јашмаком место на грлу где су бпли Арнауткини секутићи, да крв заустави, мећо главу у торбу и, још смелије, још дрскије, насгавља: — Сравии јагње с вуком. Сравни цвеће с копривом .. . Усред зиме имаћеш зумбул — Бал-бејове очи.

Усред зиме имаћеш ђул — Вал-бејова усга .. . Јахач као пустињски Арапи. Нишанџија као Алах: у нокту (тачку) удари .. . Јеси ли чула да се од петогодигањег мугакарца жене крију? Ниси. Криле су се од Бал-беја..., јок од њега, од његове памети: годинама и узрастом дете, памећу човек — морало се крити. И ко зиа докле би Лесковчанка овако, китила и

Спомеиик | Митрополиту Михаилу

везла, јер је Садије више не прекида Фати-султан ради; али зачегрља реза на вратима. — Хајде, Фати-султан, звездо: дође вакат, говори јој мулина кћи и хвата је иод мишку да је дигне.