Нова искра

— 182 —

•— Хајде, Фати-султан, сунце: дође вакат, изусти и Лесковчанка, устајући, и исправљајући се, па је ухвати под другу мишку. Све су три уз врата. — Не дрпЉи, звездо. Све по срцу . .. — Не губи памети, сунце. Сравњује ли се цвет с копривом ... А она? И чула свађу, и гледала песнпце, и видела крв, и сад восела, смеши се! Ове две то опазише, па Лесковчанка се тајно радује, а мулина кћи дршће... Око конака свет, иглу да пусгиш, не би пала на земљу; човек до човека, Арнаути, па сви као разјарени рисови, и сви оружани до зуба. Чекају Фатин одговор, па... Врата се одшкрпнуше; Фати, онако болна, склања се, да је не виде људи с откривеном главом, без Фереџе. Чу се из предсобља врло слаб, мушки глас. То имам говори, тј., чита неку молитву, кроз нос, жмурећи, клатећи главу. После узе говорити. Каже Фати-султан-хануми, да је до овога часа била и Џа®ер-бејова и мула-Халимова, а од овога часа ииједнога. Оба су јој венчаша, по закону, пала, те је слободна, и може да понови венчање с пашићем, може с мулом, јер је и један и други преко својих пуномоћника тражи. Овде су Махмуд-беј, и Мурад-беј, њена оца комшије, па нека јој буду пуномоћници... — Дај им, кћери, пуномоћје... Хајде, за кога ти хоћеш. Нрво ћемо ти тражити пумомоћје за венчање с Џа®ер-бејом, јер си прво била с њим венчана. После с мула-Халимом, то јест ако твој одговор то изазове. Имам ућута, помаче се, одахнув, а уз врата, одшкринута, нриђе Махмуд-беј, с великом белом чалмом и с ћурком до земље, Турчин, комшија Фатина оца, пред кога је Фати девојком излазила развијена као пред оца. И одмах се чу његов глас, тих и слаб, готово као мало час имамов: — Фати-султан, звездо! С Алаховим допуштењем, с пророковим одобрењем, хоћеш ли да ти ја, Махмуд-беј, будем иуномоћиик, хоћеш ли да веичамо тебе, СаФет-Фатисултан, рођаку цара царева, кћер хашуз-Ахмеда, са ОсманЏаФер-бејем, сином Хајредин-Шемси-пашиним ? Насга тајац. Сви у земљу гледају. Сви се претворили у ухо. Чисто не дишу. Мртва тишина. Махмуд-беј понови питање, истим редом речи, истим тоном. Тишина. Муха да пролети чула би се. Људи опет у земљу гледају, и помислили би да у одаји нема никога, да се не чу кашаљ ... Жене упрле очи у Фатп-султан; знају да се одмах не одговара, срамота, те .једна се нада, друга стрепи. — Фати-султан, звездо! С Алаховим допуштењем, с пророковим одобрењем, хоћеш ли да ти ја, Махмуд-беј, будем пуномоћник, хоћеш да венчамо тебе, СаФет-Фатихануму, рођаку цара царева, кћер ха®уз-Ахмедову, са Осман-ЏаФер-бејем, сином, Хајредип-Шемси-пашиним ?

— Аман, кћери, суице, не стиди се, кажи „ол" (буди)... Млад, леп, твоја прилика. .. Усред зиме зумбул! И усред зиме ђул! шапће Л.есковчанка готово нечујно, и тресе се више но икад, а мулина кћи задрхта целим телом, не пустивши гласа. Држи Фати-султан-хануму, страхује: по трећи пут питање, последњи пут, те је као између живота и смрти. Одговора нема. Свршено. Махмуд-беј се помаче, уступи место Мурад-беју, Турчину, у високом ®есу, и у ћурку постављеном лисичином. — Фати - султан, звездо ! С Алаховим допуштењем, с пророковим . .. Али шга да понављамо. Исти ред речи, само место Џавер-бејова имена мула-Халимово. Мурад-беј јој тражи пуиомоћје за венчање с мулом. Ништа. Оба пуномоћника згледаше се, и сведоци се гледају; нико ништа не говори. Неколика Арнаутина отворише врата на предсобљу, гурају се, промолише глану. Страшни су и наказни: чекају жртву... Мурад-беј понови питање. Опет ништа. Трећи пут . .. Из собе, кроз одшкринута врата чу се загушљив, врло слаб, болан глас: — Ол (буди)! — Фати-султан, звездо! С Алаховим допуштењем, с пророковим одобрењем, хоћеш ли да ти ја, Мурад-беј будем пуномоћник, хоћеш да венчамо тебе, Са®ет - Фати • султан, рођаку цара царева, кћер ха®уз - Ахмедову с мула-Халимом, поглаварем Фиса Војњаци? — Ол! И још једанпут Мурад-беј онако пита. И трећи пут Фати одговори „буди." — Алла'! Алла'! Алла'! продераше се дивље Арнаути што беху промолили главу кроз врата, па стрчаше у авлију и избацише мале пушке, у знак весеља. Алла'! Алла'! Алла! прихватише сви остали, па и они избацише пушке. Забубњаше бубњи. Писнуше зурне. И ови у предсобљу с мулине стране весели су. И таман да носе свом господару добар „хабер", тргоше се, јер се чу луна. Фати-султан удари дланом у врата; жене се зачудише, не знају шта ће, људи се прибише уз врата. Чу се кашаљ, а по том речп, тако тихе, а из дубине празних груди. Фати говори: — Где је пуномоћник Шемси-пашииа сина? — Ево га, одговори Мурад-беј, и гуриу уз врата једнога дежмекастог старца. Она поче, испрекидано, одмарајући се готово после сваке речи: — Кажи селам ТПемси-паши, џелату: оће да има чедо .. . од муле.. . Фати-султан. И кажи селам Шемсипаши, џелату: непуштена кадуна његова сина од другога ... чедо. И кажи салам Шемси-паши, џелату: данас му је прилепила блато иа чело и ударила катран на лице Исма-