Нова искра

183

илова невеста ... Кажи му селам, аман! Адла' ашк'на (за Божју љубав)!... Хараи ти ако не . . . Не могаде више, јер се са узбуђења и силнога напрезања закашља; и метнувши на уста јаглук, златом везен, обоји га крвљу ... Склопише се уморне зенице. Исмаилова је сестра однесе на шиљте. Милује је, љуби, повраћа је, плаче над њом и говори: — Аман, султанијо! Ашколсуи! Толико болна, а голем посао изврши: Шемси-паши блато на чело прилепи,

катран на лице удари; Исмаилу турбе подиже. Аман, султанијо! Ашколсун! А оне две дадије, што до сад удно собе стајаху, очекујући свршетак, прућише се код Фатиних ногу, кроз плач говорећи: У џенет ћеш, султанијо! Голем си севан учинила! Џелату си катран на образ; свецу турбе. . . У џенет ћеш. Кад се зави и изиђе Лесковчанка, ниједна од њих није видела.

(СВРШИЂЕ СВ)

ЈГод суркм невом

25-

уморно, мутно небо... Досадна киша сипи, Мртви јесењи сумрак, све пусто, пуно чаме; Под прозорима свело лепрша жуто лишће, Што га са гола дрвља стресају капи саме.

Како је легт туга на бледом лицу твоме! Како ме мудро гледе те влажне очи твоје!... Ходи! Наслони главу на уморену ову И слушај како плаче несрећно срце моје. На окно замагљено, хладно спустимо чела, Послушај како шуми жалосно киша вани, Како слабачки ветрић увело лишће снаша, Како жалосни, мртви долазе нови дани. IX—1899. г.

То је погребна песма свега што ј' живо било И наше топле дане тако нам разасуше, Ох, пригрли ме, љуби... осећам у том маху Како се боли наши сливају на дну душе. Слабачко твоје тело дршће уза ме плашно. Ти плачеш . . . ти се бојиш, несрећни друже врли ! Ох, плачем и ја љубећ' ти лице бледо Докле ме чврсто суха ручица твоја грли. Суморно, мутно небо... Досадна киша сипи, Мртки јесењи сумрак .. . све пусто, пуно чаме; Ходи ! жалосни, тужни и загрљени чврсто Плачимо с небом сурим, плачимо до зоре саме! Ст. М. х Л уј ^ овит \

(2)

IV.

Јрачне фотографије

иапксала Ј-(€€р)\

ЈГосле ручка Софијин салончић. Можда је био одређен за собу за спавање, јер има алковен. Али Ђиђи Гијери више је волео, да му та соба буде нространија, имајући на уму оне Мантегацине речи: „најлепшу собу одреди за спавање." Та мудра Ђиђијева одлука дала је прилике О офији да развије свој проналазачки ђеније модерне жене. Алковен, који је сад био потпуно излишан, употребила је она на уленшање салончића, од кога је хтела створити нешто оригинално. Видови су ималп жуте тапете. Она онда узе жуту материју од алковена и рашири је покра.ј зидова, на један педаљ размака, и тако начини неку врсту ®антастичког шатора. 0 таваници виси и љуљушка се крле-

тка с канаринкама, а доле уза зид намештеп јо Једап диваичић застрт неком јапанском материјом; за тим једап мали сто, два или три јастучића од кадиФе, разбацани по земљи . .. и ништа више. Софија (Седећи на диваичићу, запаљенђ главе на наслон гледарасојано по соби). Мама још једнако има кијавицу. Ђи/ји. (Седећи до ње, пушећи своју вирђиннју). Дакако, имаће је још осам и десет дана. Тако му је сад време: ни о чем се другом не говори но о томе, рекао бих да јо нека зараза. Софија. Па и ти си малко назебао. Ђиђи. Можда, не знам. Софија. Да, да, воћ си два три пут кииуо. Добро би било да вечерас останеш код куће.