Нова искра

— 184 —

Ђиђи. (Смешећи се). И да пијем узаврела млека. Софија. (Умиљато). А што да не! Ја бих ти га сама скувала на овом малом столу, сипала бих ти га у оне лепо шољице, што нам их је поклоиила тетка Адедаида, (све заносније) засладила бих ти га толиким пољупцима . .. Ђиђи (устапув). Врло добро. Али нисам назебао (приближи се светиљки и припали угашену цигару). Софија. (Сама на дивану, очајнички мисли о оним људима што часовима проводе у клечању пред женама које воле). ЋиЈји (пошто је запалио цигару узме један лист са стола и чита). Софија. (Гледа свуд у наоколо свој жути шатор и удише с осећајем лак мирис љубичице који је пре неколико часова упрскала у материју). И ие осећа се! Ђиђи (дигнув главу). Говориш ли ти са мном ? Софија. Не . . . с канаринкама. Ђиђи (опет чита). Софија (опет посматра по ваздуху). Ћиђи. Врло добро! (чита). „Али тиме што је то благо повраћено није учпњеио све: ваља нам се постарати да оно остане међу нама". Дакако. Тако је. . . Софија. Је ли још Зео у с1а] Уеппе? Ђиђи. Вео ? Да; њено се име читало свуда. Софија. Хоћеш ли да идеш вечерас да је видиш? Ђи/ји. Кога ? Софија. Та ту Зео. Ђи/ји. Ти си луда (смешећи се). Шта се мене тиче Зео? Софија. Причају да је жестока. Ђиђи (слегнув раменима). Можда. Софија. И лепа. Ђпђи. Тхе! Софија. Ти си баш равнодушан према свему? Ђиђи (изнепађено). Гле, шта би ти хтела: да паднем у ватру због једне женске што ходи по ужету? Софија. Не велиа то, али... тако си хладан у свачем. Ђиђи. Такав је мој карактер. Софија (живо) Ох! то бар није истина. ЂЦи. Што ? Софија. Ниси увек био такав. Ђиђи. Гле, гле! А ко ти је то казао ? Софија (гласно). Знам ја. Био си младић по моди, прави дон Хуан .. . Ђиђи. Хо! Хо! Али ко ти то напуни главу ? Софија. Зпам све. Ђиђи. (весело тарући руке). Истина проживео сам неколико година бурније, али сам се брзо опаметио. Софија. И сувише! Ђиђи. Ти ме, драга СоФија, капда прекореваш. Софија (ћути, напући уста и полако избаци напред врх од лепе пожице, на којој је чарапа у црној и белој боји). Ђиђи (седне попово на дивамчић, али не види чарапу) Није потребно бити трубадур да би се љубило онако како ја мислим. Ђиакоза је написао једну комедију под насловом: „Шуж жении љубавник" . . . Ђиђи. Али то је комедија. Софија. Салваторе Фарина у својој и Заслепљеној љубави" описује једнога мужа и једну жену, међу којима љубав ненрекидно влада. Ђиђи. Али то је ромаи. Софија. Филемон и Ваукида л>убили су се толико, да су тражили од богова ту милост да умру заједно. Ђиђи. Али то је бајка.

Софија (мало се промисли). Па онда била је она жена што је хтела да прогута шаку пепела свог покојног мужа; кад га је дакле толико волела као мртва, како ли га је тек силно морала волети док је био у животу ? (Победоиосно) То је историја. Ђиђи. Стародревна. Толико стародревпа да се чак ие сећаш ни имена те жене. А за тим (шаљиво) ко зна да опа ту шаку пепела свог мужа пије прогутала с тога, да би била поуздана да се неће више вратити па овај свет. Софија (побеђепо). Та одлази, неваљалко! Ђиђи (задовољан што ју је победио, загрли је). Софија (сиебивајући се). Волиш ли ме? Ђиђи Зар још можеш сумњати? Софија. То није никакав одговор. Ђиђи. А како би ти хтела да ти одговорим ? Софија. Каже се: Да, да, да, љубим те више но свој живот! Ђиђи. А зар није боље љубити без толиких речи? Чинило би ми се као да рецитујем какву позоришну улогу кад бих изговорио: Да, да, да, љубим те више ио свој живот. Софија. Па ипак те речи нешто вреде. Ђиђи. Наравно. Добре су за оне који не знају ни за шта друго. (Пољуби је у оба образа ватрено) Збогом, СоФвја. Софија. Зар већ идеш? Ђгфл (умиљато). Немој да ме чекаш, зиаш, него лези. Софија. Не помаже ништа, не бих могла спавати. Ђиђи. Па шта да радиш ако не спаваш ? Софија (горко). Не знам. Ђиђи. Та буди, за Вога, паметна; не могу ја да се пришијем за твоју сукњу. Софија (угризнувши се за усне). Имаш право. Ђиђи. Па ипак те поред свега тога волим. Софија (ћути). Ђиђи. Истински те љубим. Софија (гледа га). Ђиђи (тронут). Љубим те . . . више . . . Софија (полузатворених усана, милујући га но лицу.) Љубиш ме више.. . Ђи/ји (страспо). Више но свој живот, и ако ти то сваки час не доказујем. (Нем загрљај). Ђиђи. Јеси ли сад задовољна? Софија (радосна, смеши се). Ђиђи (загосподарив собом). Дакле, збогом. Софија (мало снуждена). Збогом. Ђиђи. Немој да се жалостиш. Софија. Покушаћу све што могнем. Ђиђи (иа вратима). До виђења. СоФија га испрати, још једном се опрости, па онда се врати и леже на диванчић. Канаринке су заспале у своме гнезду гато је висило у ваздуху. Она завали главу, метну ножице иа кади®ени јасгучић, и докле јој је поглед лутао по жућкасгим мрљама иа тапету, уздахнула је: Три сахата сама. V. Саветк Софијк Ђиђи Гиери (на вратима). Збогом. Ако би дошао обућар, упамти, потпетица на левој ципели. Софија (пратећи га). Пољуби ме још једиом. Ђи/ји (журно је пољуби и пође). Софија (наслоњена на ограду од степеница). Ђиђи! Ђи/ји (издигне главу).