Нова искра

— 185 —

Софија (па врховима прстију пошаље ну пољубац.) Ћиђи (нострпљив.) Добро, добро. До виђења. СоФија зловољпа врати се у свој салончић и баци се иа жути диванчић. Дан је врло диван. Канаринке весело и живо скакућу но свом позлаћеном кавезићу; на нрозору се расцветало разио мирисно цвеће; на пољу, иа улици, јури свет тамо амо и тим својим јурењем чисто чини воселијим и иначе лепи нролетњи дан. Али СоФија, није весела. На столу, који је на средини собе, налазе се остаци доручка, који је чисго маме да уништи оне прозаичне трагове; алк СоФија лије сузе које јој пеку образе. Она устаде, прошета, помириса цвеће, на онда се врати на диван. Падоше јој на ум два стиха, два лепа стиха од Хајнриха Хајнеа: Кад приспе цветни мај У срцу ми с' љубав роди Па онда удри ноново плачи. Како се осећа песрећпом! Љубав, љубав: где је љубав? Шта је љубав! Зашто сви песници о њој говоре? За што чине саучесииком нролеће, цвеће, небо, ваздух? Све је обмана, бајка, сањарија. Ох! Боже! Мало јаче зазвони у звоице и одмах уђе служавка. Софија. Снреми госиодареве цинеле, последње, оне нове, па ако дође обућар, кажи му да се покварила десиа... но, лева потпетница. Служавка. Добро. Хоћу ли сад распремати сто? Софија (нервозна). Да .. . не . . . причекај мало. Дај да видим тај јастучић; скувај ми каву. Колико је сахата ? Служавка. Дванаест и но. Софија. Скувај ми каву. Служавка отиде, али готово одмах врати се нодећи .једну госпођу. Софија (потрчи јој у сусрет). Мама! Мила мама! Тосиођа Ардизони (Жена од четрдесет и осам година; врло симиатичиа, врло ведра. Коса готово бела и у пријатном је контрасту са свежим лицем и живахним очима. Хаљина црна, шешир цри, рукавице пепељаве боје). — Добар дан, СоФија моја. Служавка. Да ли да кувам каву? Софија. Дабогме! Како си досадна! Служавка отиде гунђајући. Госиођа Ардизони. Осећаш ли се рђаво, срце моје? Софија (иоцрвенсвши). Не, мама . .. Госаођа Ардизони. Изгледаш ми узбуђена. Софија. Мало сам нервозна. Госиођа Ардизони. Нервозна ? То је проста и безнача-јна реч. Про бих рекла да си мало слаба. Софија. Нијо ми ништа, веруј. Госиођа Ардизони. Мило ми је. А твој муж? Софија (мало јетко). Ох! њему је увек добро. Госиођа Ардизони (опажа ту јеткост и не вели ништа.) Тим бољо. Кад је човек болестаи то ти је нрава иесрећа. Мислила сам да ћу вас затећи при доручку... Софија .• Доручковали смо већ поодавпо. Госиођа Ардизони (гледајући постављеи сто). Не бих рекла. Софија (не зиа да скрије своју забуиу). Госиођа Ардизони. И ти си се разбарушила, СоФија, заборављајући које .је доба. Вредна женица мора у ово доба бити обучена, у потпуном реду.. . (показавши на диваи који је изгњечен) и гледати свој посао. Софија. Али . . . мама, ја немам великих послова.

Госиођа Ардизони. Ваља их створити. Веспослнчењо је наш иајвећи непрнјатељ, оно што иде под руку са свакојаким ружним мислима, што пас чини незадовољним са самим собом, досадним другима . .. (отвори котарицу за рад). Дакле немаш иишта да кажсш мајци? Софија (обори очи). Госиођа Ардизони (узме је нежно за руке.) Је ли да си срећна? Софија (ћути). Госио/ја Ардизони. Ђиђи је једаи од најбољих мужева. .. Софија (живо). Ђавола најбољи !! Госиођа Ардизони. Шта? Софија (гризући нокат на малом прсту). Та судбина нијо постигла мене. ГосиоЈја Ардизони (гледајући је пажљиво, али чиноћи се као да се шали). Ох! одиста! И између седам класичних чуда има црква, мост, вавилонских вртова, али нома ни једног мужа. Будимо праведни па признајмо да нема и ни једне жене. Софија (хтела би да се насмеши, али јој потеку сузе). Госиођа Ардизони. Дед, дед, окани се то младинске сете! Преситила си со среће... И сувпше познајем Ђиђија Гиери а да бих могла ма и најмање посумњатн у њега. Поштен је, вераи је, нежан је. Софија. Не кажем да није. Госио1ја Ардизони. Па дакле? Софија (и даље гризе нокат малога нрста). Имај на уму, кћери моја, да од људи ие треба никад изискивати вишо но што могу дати. Ми иисмо у праву кад од њих тражимо да мисле и осећају мало онако као и ми... Замисли да један лептирак, путујући са биком, захте да га нонесе на својим крилима. Говорим ти у сликама као и онда док си бида девојче. Кажи ми: не чини ли ти се паметније и практичније, да леитирак падне иа широка бикова леђа, те да он њега понесе? Софија. Али кад леитирак има крила? Госиођа Ардизони. Вратимо се стварности, драга моја. Та крила, ту иотребу што је жене осећају да полете као лептирови, ваља да жене употробе на племенитија средства, а не на бесиосличарска маштања сањалачког мозга. Софија. Ох! мама! Ваљда нсћеш порећи да је жени потребна љубав .. . Госиођа Ардизони. Па шта? Т>иђи Гијери, узимајући те за жену, дао ти је најистипитијп доказ љубави пгго га може дати човек. Ваљда мислиш да више вреди каква романса изговорена шапатом на мекој месечини, украден цветак, скривсн пољубац. Софија (снебивајући се). Чини ми се . . . да. .. и једно и друго . . . Госиођа Ардизони. Дакако! Жеље немају граница. (озбиљно). СоФија, кћери моја, баци иа страну сав романтични пртљаг својих девојачких снова. Софија. А зар сам ја крива што сам сањала? Госиођа Ардизони. Не; али бићеш крива ако наставиш сањати. Живот је борба, пожртвовање, па и радост, али никад саи. Само песници имају право да сањају. Ти ваља да се постараш не само да волиш Ђиђија, него врх свега да он тебе заволи; разумеш ли? Срећи једног човека није довољно само бити љубљен . .. Софија (прекииувши је). А ми морамо све! Госио(ја Ардизони. Шта да радиш ? Нећеш ваљда захтевати да оп буде друкчији но остали људи. Најбољи