Нова искра

— 188 —

X Р 0 Н И К А

Драмат.скГ слкск Јована Ст. ЕоиовиКа. Књига Прва. Издање Српске Књижевпе Вадруге. У овој прво.ј књизи Стеријиних „ драматских сппса" налазимо „ Светислава и Милеву", „Милоша Обилпћа" и „Лажу и Паралажу". „Оветислав и Милева" јесу сасвии иочетнпчки носао, а „Лажа и Паралажа" доста јеФтина лакрдија. „Милош Обилпћ", напротив, изгледа јодпа трагедија великог стила, коју су, раније, Милан Јовановић, а сада у предговору уз ово Задругипо издањо, г. Јеремија Живановић, узелп тако озбиљпо да су је упоређивали са Шекспировим „Макбетом." То нека и мени послужи као извињење што ћу, овде, говорпти само о „Милошу Обилићу." Повлачећи паралелу између те трагедпје и „Макбета," г. Живановић вели: Имајући на уму правац који је у доба Јована Стеријина био омиљен и за којим се и он новео, сасвим је разумљиво што су га привукле баш оие Шекспирове драме у којима пма тајанствеиости, крвавих сцена, ужасних злочинаца, где су јунаци подмукле и сујетне убице, које се ничега не ужасавају, само да до циља дођу, драме оне врсто, какве су Макбет и Гичард III. И у Поповићевим има свега тога. Треба само упоредвти Милоша ОбилиИа и Владислава с поменутим Шекспировим делима, на ће се лако опазити, да у нашим јунацима има довољно црта, које су тако типске за Шекспирове лпчиости. У оба ова дела имате код Поповића по једну личност с тајним намишљајима, окорела срца, мрачне ћутљивости, паклене душе; Ј _Милошу је овакав Вук,. у Владиславу сам главни јунак. Чини ми со, има истине у мишљоњу, да се кроз оба ова лица можо назрети Макбет. Макбет са оноликом жудњом за власничком славом као Вук, са онолико крвожеђа као Владислав. И Макбету, као и Вуку, непрестано су на уму слава, сјај и круна; и Макбет, као и Владислав, не преза ни од чега да смакне све, што му је на нуту. У њиховим оцртима има доста сличнпх боја и једнаких потеза, а и околина им није много различпа." Мони је жао што се не могу сложити са г. Живановићем. Ни Макбет ни Вук Бранковић не изгледају мепи сасвим онакви какве их он описује. Г. Живановић каже за Макбета да је личност „окорела срца" и „паклене душе". По томе, Макбет би био друго издање Ричарда III, ништа више. Међутим, између њега и Ричарда, каква разлика! Од прве појаво првог чина, још као војвода од Глостера, Рпчард је оно што ће бити кроз цео комад, — јодан злочинац чију би моралну иаказност било мучно чак и на нозорници гледати, да се она не јавља код њега спојеиа с таквом хитрином духа н с таквом јачином воље којој се морамо дивпти. Макбет, на против, тек у току комада постаје злочинац; испрва, то је само један амбициозан војсковођ, коме су успеси па бо.јиом пољу заврнули мозак. И опда, сав је иитерос комада у томе, како Макбета његова амбиција одводи до злочина, и како га, после, једиом учињен злочин нахони, Фатално, иа друге злочине. Макбот убија Депкана да би

постао на место њега краљ, али, посло тога, ои убија Банка, убија МагдеФову жену и доцу, постаје прави крволок, без икаква друга узрока већ само за то што је, раније, Денкана убио. Његов се грех плоди страховито, и крвава мрља на руци Лоди Макбет не да се пикако испрати, јер јој свожа л^удска крв једнако притиче. Али, и ако Макбет ради мање вишо све оно што и Ричард (ако ие и горе), ипак, он ради то на други начин. Ричард убија свесио, ладно, с рачуном, као један политичар по Макиавелију. Макбет убија као у заносу, не знајући ни сам шта се то е њиме дешава, исто онако слаб и нервозаи као и Хамлет с којим и иначе има неко сличности. И докле Ричарда амбиција држи све до последњег издисаја, — како се он помамно бије у битки код Босворта! — дотло Макбот у последњим сценама нема више амбиције; он не цени више ни тај престо због кога је тако дубоко у крв загазио; то је један скрхаи човек који је жудан само још душевпа спокојства, и коме цео живот изгледа „прича једног идиота ко.ја не значи ништа." Такав је Макбет; што се тиче Вука, он личи, неоспорно, на њога својом судбипом: као Макбет, тако и оп постаје од силне амбиције злочинац, али на томе се сва сличиост измођу њих свршава^Макбот је једаи лепо ипдивидуалисаи карактер; Вук, пак, нема ничег пи налик иа карактер^то јо проста позоришна лутка код које се јасно види опа жица која је креће. /Као Макбет, тако и Вук срета три авети, и ово му проричу да ћо његово колепо носити круну.^ Али куд камо је та сцсиа боље изведеиа код Шекспира но код СтерпјсЈ Код Шекспира воштице проричу Макбету да ћо он бити краљ; а код Стерије, авети проричу Вуку да ће тек његово иотомство носити круну. И док је оно прво пророштво могло бити довољно да Макбета потакне па убисгво Деикана, ово друго пророштво пије баш морало потаћи Вука на издају свога народа, — тим мање, што је издаја већи злочин ного убиство^ Код Шекспира, сем тога, вештице вичу једно задругим: „Вдраво тано од Гламиса! Здраво тане од Кодора! Здраво Макбете, који ћеш иотоме бити краљ!" Међутим, у том тренутку, Макбет је само тан од Гламиса, а достојанство Кодорског тана носи један други војсковођ у Денканово.ј војсци. И с тога, кад Макбету, одмах за овим, јављају да га је краљ поставио за тана од Кодора, ова потврда пророштва утпчо на Макбота вишо но само пророштво. Наравно, овакав једаи срећно нађен детаљ немамо код Стерије. Што је главио, његов је Вук, изгледа, само с тога чуо пророштво три авети, да носле не би о њему водио никаква рачупа. Сво што доцније ради, ои ради независио од тог пророштва, подбодон, управо хипнотисан својим поверепиком Негодом. Он има једну свађу с Милошем због њихових жена, и побеђен од Милоша на мегдану, ои хукће од муке ирод својом Негодом: БранковиК. Дај отрова! Негода. Каквог отрова?! Ја отрова немам. БранковиА. Дај једа, да Милоша утаманим! Негода. Откуд у мени једа ? Ја се никад не једим. БранковиК. Нећу таког савета, Негода. Где је твоја памет?! Негода. Ој! Ево је! Баш ми сад нешто звекну у њу, којо да су доведесет и дсвет хијона, свакој бп со