Нова искра

— 189 -

доиало. Турдима је рат објављен, то ја добро знам. Облажп Милоша, да је рад војску да изда. БранковиК (тишим гласом). Ху! Једва ми се мало дугаа смири. Негода Спнко, хвала ти, стогуба ти хвала!... (Ово не личи — тако много па оне велике сцеие у Шекспиру, кад Ледн Макбет Макбета, или Јаго Отела иаводи на злочии. Брапковићева одлука да облаже Милоша долази одвећ брзо, на прву реч Негодину, без икакве унутрашње борбе, у којој би се постепено обелоданио прави Вуков карактер. Пошто је Милош облаган, Ногода „саветује" Вуку да сада он изда Лазара, и њихов разговор, и ако нешто дужи, није суштином друкчији него онај ранији о облагивању Милоша. Опет је Негода тај ко.ји говори гата треба радити, а Вук само узвикује: „Негода, ти си јако забраздио!" или „ти ми велику буву у уво врже"... или, просто, „такоје!" или, тобоже значајно, „Негода!" или сасвим глупо; „Шта ће од тога бити?", — док, пајзад, нопревали: „Иди Мурату, и како ти свргаига, ја не кварим." У ове две сцене, којо су за њогову психологију имале да буду најкарактеристичнијо, Вук се понагаа савршено као да нема своје воље^. он иде за Негодом као рђав глумац за својим шаптачем, или, још боље, како је сам рекао, он оставља другима да свршавају, задовољавајући се тиме да само „по квари." Вук је једиа сасвим пасивна личиост, покретана сноља, остављона без икаквог психолошког објашњења. И не треба мислити да је ово испало код Стерије случајно. Тај чонек који нам се у сво.јим несмама иоказује тако искрено сетан, а у својим комедијама тако неочекивано горак, износио је у својим трагедијама тирано, узурнаторе, или ма само велике интриганте, чпје је мрачне слике с неким необичним задовољством описива<у И ие би било тешко ноказати, да су сво те његове личности мање више као Вук: све оне раде страшне ствари, а не види се јасно какве их побуде покрећу. Оне су рђаве од прве сцеио, одлучу.ју се на злочина дела, без икакве унутрашње борбо, управо без размигаљања, с истом оиом лепом Флегмом с којом се и Вук одлучујо на издају. Опи раде зло тако лако као да не би имали ии труни људске слабости. Ми осећамо, да кад бпсмо били злочинци, ми не бисмо били злочинци на такав начин. И, одиста, Стеријини тирани и интриганти нису обични људи: то су типови изваи човечанства, изузеци и наказе, згодни да се њима плаши наивна нодељна публика^ Ми не смемо рећи да Шекснир нема у свом позоришту злочинаца који су само злочинци, и ништа впше; али, поред таквих злочинаца, ои има и других који су сасвим друкчији, који су испрва обичии људи, па тек постепеио постају злочинци, и од чије нам историје остаје тај страховити утисак, да бисмо на њиховом месту и ми могли бити као они^Засвог Макбета, кога ћемо доцније видети крвава до лаката, Шекспир нам воли одмах у почетку да је „препун млека људске доброте/' Основна је мисао .његова позоришта, да се сваки човек, и најнормалнији, /налази на ивици злочина или лудила, и да просто од ' случаја зависи да ли ће се омакнути у нонор. Наравно, да се до такве идеје наш Стерија није могао никада уздићи, — и да јо због тога његова психологија злочинца морала остати рудимевтарна. „Отац пашег позорипгга" био је у ствари обична душица, са ситном зловољом недовољно слављена „стихотворца", и његова способност за шилосоФСка размигаљања била је, изгледа, исцрпена, кад је, после својих књижевних свађа, констатовао да су људи — незахвалии. Да би се утегаио, он је, у својим

трагедијама, елегијским тоном описивао седе краљеве не-7 срећне судбине с којима је, наивпо, себе упоређивао, а ако је, с друге стране, интриганте комада представљао тако црним како жив човек никада не може бити, то је вероватно било мало и с тога, гато је у њима, нехотице, замигаљао своје критичаре и друге књижевне супарнике... Сдободан Јовановић

Честктам, шаљива игра у једном чину, с певањем, написао Коста ТриФКОвић. — Сутон, комад у једном чину, наиисао Иво Војновић. На челу позоришне листе од 14. јуна о. г. штампане су ове две веома привлачне врсге: —- Госиођице и Госаода Ђаци Велике Школе и више гимназије иредстављају из љубави арема Позоришту. Доиста, веома згодна атракција за најнезахвалиији део позоришне сезоне, адабитаатракција билајошјача, стављеноје између оба комада певање Госпођице Седмакове и Господина Џимића. (Посетиоци позоришта који но знају шта су и где су сада Госпођица Седмакова и Господип Џимић, могли би помислити, према челу листе, да су и опи ђаци Волике Школе или вигае гимназије. За то је требало означити да је Госпођица Седмакова чланица позоришта у Хајделбергу а Господин Џимић слушалац копсерваториума у Бочу). У ТриФковићеву комаду суделовала су само два ђака: Г. Шапонић (Стеван Грабић) и Г. Вукадиновић (Спира Грабић). Остале улоге било су у рукама позорипших млађих чланова. Према игри Г. Г. Шапонића и Вукадиновића тегако да би се могло и неколико речи употребити за похвалну оцену, јер им јо игра, несумњиво, била веома дилетантска, да не кажемо слаба. Место тога може се учинити напомена о подели улога, која би, да јо према њој поступљено, несумњиво донела и већи успех целом вечеру и омогућила писца ових редова да о извођењу овога комада, без сумње, папнгао и коју похоалну врсту. — Ако се бага хтело (а то није морало бити) да у овом вечеру суделују и позоригани чланови, онда се могло императивно захтевати да суделују у тегаком и веома фином Сутону а нипогато у Честитам који је раг ехе11апсе комад за дилетанте. Требало је да Уирава поведе о овом озбиљнијега рачуна, а не да један несумњиви успех замени, без мало, потпуним неуспехом. И Г. Шапонић и Г. Вукадиновић суделовали су у оба комада, па је онда исто тако требало и оно три улоге из Честитам уступити ђацима. Због тога ТриФковићев комад, овако подељен, није доиео ђацима очекивани успех. Не дотичући се одличнога невања Госпођице Седмакове и верујући Господину Џимићу да овога вечера није био нри гласу као гато је ипаче, те желећи да то гато про и докаже својим слугааоцима, прелазио на с1ои овога вечера, на Војновићев Сутон. Симболични иаслов овог ванредно финог Во.јновићева комада слЈчајно је, можда, и најбољи упутник за његово извођење. Сутон који је наступио после сјајног историјског живота Дубровачке Гепублике завио је својим сумрачним велом сво изразе правога живота. То су часови када уморени оргаипзам жељно игачекује мрак, ноћ, одмор. Ако је и случај, веома је срећан 7 гато је једини