Нова искра

164 —

јо страст да туђе конце хвата, па и ако беше човек у годинама, он се ипак иајрадије задржавао у младићском друштву, где је њогов брзи језик знао много иричати о старом добром добу, о вештицама и вукодлацима, о томе како је његов прадед Ћор-Стојан угарком истерао праву правцату чуму из њихова села, или пак о томо, како је Пора Лапа три ноћи лутао за дивљим огњом, докле га најзад нису кући донели полумртва. Имањем јо граничио до Рајкова трла и вншо нута, кад би га поћ затекла, ноћивао јс и сам код Рајка у воденпци или с њим заједно у колеби. Обичпо би со опда овде скупљали и чобани са околних ливада, кад би своју стоку позатворали. И тада је чика знао да прича о свима оним чудесима што их ноћ и њена страшила чине, од чега се њпма пело уз леђа нешто тако хладно као оштрица од ножа и коса пм се нодизала у вис. То јо нак и чинило, да је момчадија радо пристајала уз њега, а он, не стидећи се ни најмањо своје чудме сујете, задовољно је поглбдао по њима и прича је поново текла с његових уста„Погледај само!" речс сољак прилазећи Рајку: „ја мислим он већ одавно пустио коло, па се чудим, што точак не чујем, а он соди ту и гледа у Мораву н њеио таласе као да невосту од ње очекује".. Рајко махну главом н нокуша да се насмојо. „Па шта јо, шта је, соколе? Лицо ти је мрачио а поглед прек као да си дивљаке кушао. Хм, хм, н ту мора бити чега. А може ли н чика зиати, што су соколу крила поломљена?" „Ај, ај, није што ти мислиш, чико. Ништа сакривено, нити га од куда може бми. Око на око ноћас да сводем, па ми јо тешко сада. А и мисли ми се ношто разбиле; гледам тако у Мораву и мислим Бог зна о чему. Ни самоме себи но бих могао роћи." „Ни то нијо добро, соколе! Неред у глави, јад и бол на души. Мисао со нзгуби и човек лута онда у маглу, мрак и таму. А срце му нпшти и сузс сс на њсму лсде". И чика отпочо своју стару нричу којом јо увск излазио нрсд Рајка, кад бн га затокао тмура п новесела, хотећи му у исто доба пребацитн н н.огову самоћу: „Био тамо у оно старо доба један човек, који јо био тако мрачаи, да га јо само ваљало ноглодатн, на да човек види сву дубпну јада и новоље његове". . . „Старо је то, чико, старо! * роче Рајко благо п ногледа својпм очима уМикицу: „Знал всћ шта ћош роћи. Свому ће времона бити. Ннјо то у пмшој руци: прод судбином ваља главу савити." ,,Ах, шта ту судбина! Илн со у тсбн створила жеља да сам вок векујош? Унамти само јодну: нијс добро да човек самује, ни на дану нн у ноћи, нити у радости, нпти у жалосги. Или хоћош да чика потражи? Роци само! Знадем ја њнхова гнсзда; ностараћо се чнка за свога сокола." „За сада не, а доцннјо. . . Бог једнни зна. Сво јс У његовој руци." Он со диже лагано са балвана и упути воденици:

„Хајдемо доле! Време јо већ да нустимо коло. За цоло доћи ће когод од помељара. Да ако штогод данас учпнимо; вода је тако велика. Побојах се ноћас и за собо и за воденицу." И њих двојица лагапо сс спустише воденицн. Отуда допро нм мирис свежега брашна; иод се сав белео, а но зидовима беше се иахватала паучннаста скрама од њсга. Рајко нриђе колу и иошто неколико пута загледа је ли сне на свомо месту, нустп га; талас јачс удари н оно отпочо одбацивати бело и тешко млазевс водспс. Прост округао камен стадо со и сал окретатн, нуштајући монотоне пискаве звуко од себе и на доњем отвору лагаио узо излазити бео и врућ млаз ситнога брашна. Рајко сс и сам намости покрај великог сандука и лагапо звиждучући ионово се прихвати пругла иа котарици. „Време јо већ да отиочпомо орати", рочо Микица нагнувши со изнад коша у који се млово сииало: „само док мало одлснша и зомља се оцоди. Влажно јо и мокро, на је тешко и забраздити." „Нема кошаво да духне, да зомља мало отврдпе. Нећо никако ваљати, ако овако дужо потраје." „Шта мислиш, ја велим да отпочномо са оним твојим иарчетом у Лединама. Мало јо, а послс и зсмља је тамо тврђа и жилавија; пећс бити тако мокро и каљаво." „Може." „Само ваља жито да ирнпремиш п да га уболиш". „Бићо. Еад мислиш, саме роци." Рајко устаде н кутлачом ноче чистити сандук од брашна, нрсмештајући га на другу страну. Па онда роче Микици поново да наиуни кош, п скупившн брашно у отвореиу врећу, ноново се нрихвати носла. „А мога Миће још нема са вежбе. Сахрани Росиодо, п то по иде тако! Већ је досоти дан. Гладује јадна стока, иома јс ко ни честито нахранитн. Мучи се и копеши мој шврћа са њом, на тешко. Што се мучимо, за муку смо и створсни, али како ћеш крај с крајем саставитп. Дангуби сс, соколо мој, разумеш ли шта јо то." Мнкица ућута, као чекајући шта ће Рајко рећп. И видоћи га како нрућо и даље мирпо чисти, ућута и сам. На иољу се бсше већ давно разјутрило п роса снала. Кроз отворона врата доиирао је тонлп зрак супчов н прекидао сс но разгранатој скрами од паучине н нраха. Таласи су лагано били о обалу и коло сс окретало мирно 11 СНОКОЈНО. „А јеси ли чуо да се Цала опот вратила?" упита Рајко послс дужега ћутања. „ Која Цала?" „ Стеванова." „Зар она?! Јо ли истина?" „Јостс! Синоћ доцкап у ноћ прсвезао сам јс. Није хтела ићи горе на скелу. Далско јо, воли, па јс ударила овамо на водсиице. Али да си је видео само! Господо наш, како невоља човека убије! . .. Веруј Бога, и сам с муком сам је познао. Ослабела, побледела, јадница, па