Нова искра

105

да човек заједно заплаче са њом над муком и невољом њепом". „0 шта рече! . .. Миелио сам ја да ће тако бити. Где је она била за оног изуна ? Оно ни Турчин, ни никаква вера није био. Питам ја њега, зашто се не крсти никад, а он мени ни пет ни шесг: „А шта си, вели, ти добио што се само крстиш ?" Светитељу наш, он управо тако мени. . . Дотле беше њено! Јадница, није ни она крива. Вожја је рука то.. . ои каже и располаже. . . А човек ... он ти је као слама кад је ветар заносе... 0, о, Господе наш! И иди ти сад па мисли и куј срећу о животу! . . . Као вода кад .јурне и све поплави, тако и несрећа све човеку поруши .. . Иема ту без божје руке ништа. Истина је то, соколе! . . . Силе су то које се за нас брину и суђаје су ти дале добро или зло, срећу или несрећу још са рођењем. Ако се од сонке своје скријеш,

IV.

А путем што је од воденица водио ка самоме селу корачала је Цала мирно и лагано свомо усамљеноме куту, своме остављеноме огњишту. Корак по корак, са дететом у рукама, мучно и тешко као дуги часови сградања лагано као сузе које никад не простају. Пут беше тежак и каљав. Дуга мокрина и постојана влага беху на њему начиниле као иоку црну и житку масу; одводи бејаху мали и незнатни, а вода јо у барама стајала по путу. И с једне и с друге сгране дизали су се као високи бедеми родови пожутеле кукурузовине, или огољоие и иребране шашљике, или би се пак зацрнела узорана, пуста и јадна стрњика. Овде онде просецао их је високи зид мрачне шуме што се као авет каква издизала и из ње било је на пустопг, сумор и јад . ..

У цркву

стојановић

И.

то ћеш и од тога побећи ... А човек се мучи и учи док живи. Само гато му је бол његов велики мајстор. . . Па шта мисли сад?" „Остаће овде! '• „У селу зар?" „Јест, у селу! А и куда би?... Оиај је, вели, побегао у Влашку, а оставио и њу и дете тако на сокаку." „Еј несрећницо!... Тошко ће то бити за њу. Сиротињица је то била и иначе, а овако. . . Оно мало имања продадоше, па сад готово у нрошњу... А после и у селу куда ће ?.. . И без друге и подруге!. . . А и свет какав је!. . . Није он својо, па да свој јад и иевољу прикрије, но ће се и насмејати још . . . Еј, еј, иије добро, соколе!" И старац ноче нретурати жито по кошу, чистећи га од земље и кукоља.

Соло се постепсно приближавало. Она је воћ могла сагледати његове бело куће са шареним димњацпма, са којих се овде онде вили расплипути колути спвога дима. Пред очи јој изилажаху и безбројни густи воћњаци и одграђеиа дворишта и посрнули нлотса нахереним вратницама, Сво исто као што јо некада и оставила, само са извесном сенком јада, са преливом туго и сумора. Или је то њој само тако изгледало ? Можда је то био само чемер који се издизао са њоне тако тужпе душе? Или је са несрећом збиља умрло све оно гато живот у својо.ј младости даје ?. . . Опа и нехотице уздахну. Било јој је тешко и на срцу и на души. Као да се на њима отворила тешка рана што неирестаио лије своје крваве сузе, као да бол није имао другог места до њене младосги. . . И оиа се осећала тако сама, сама и на свету и у души својој; све остало као да је.било на старом, истрошеном