Нова искра

— 217 —

ТтС/и (задржи дах да боље чу.је). Госиођа Лрдизони (врло тихо). Материнство. Ђиђи (чисто одахнув лакше). Врдо добро! ГосиоЏ Ардизони. Дугујете Софији једног синчића па ћете видети, како ће бити мирна, ведра, срећна. . . Њен ум неће више блудити но свету снова, њено срце ће

напоиотку наћи онај неисцрпни извор нежних осећаја, које могу улевати само деца. Ђиђи (весело). Тхе! Тхе! Савет можда није рђав. Госаођа Ардизони. Кад је тако учините што брже да будем баба.

Сећам се, већ давно, Неки бал се дав'о: Сваку ј' игру са мном Ко луд одиграв'о.

Ш 7 0 ЛК... ()\. Ј}. ^ољцов)

то ли иде за мном И мира ми не да? Сретне ли ме кадгод, Лукаво ме гледа. Нема оумње: леп је! Нос, обрве, лице . . . Али очи, очи, Мере немилице.

Та ја нисам смешна Да би за то стао ; Па што иде за мном, Ко му права дао?

Јух, ала су плаве, Сјајне, жарке, смеле, Ко да би вас, јадне, Прогутати хтеле.

Окан'те се, молим, Са праћењем својим: Очију ђаволских Ко вагре се бојим!

јУЕанасткр Давидовица

ило нас Је тројица у дружини, коЈа се опремале Јда посјети развалине манастира Давидовице. Полазна тачка била је Пријепоље, а одатле до развалина има пуна четирр часа, све уз Л им идући. Али се није било тако лако кренути „к'о с грлом у јагоде". Бога ми, морали сио мало протријети чело, па обазрети се на ово, па обазрети се на оно. Ни један од нас тројице није раније био тамо. А некако знамо да има туда уз пут и крај Давидовицо мухамеданских кућа, па ко ти зна, могу нас нресрести гушави Полимци. Сем тога имала је још једна околност: требало је ма како мотивисати наше путовање, јер је сељак преко мјере радознао и хоће да зна узрок твоме путовању, иначе је скроз неповјерљив, а мени је баш требала њихова повјерљивост. Како ћемо и шта ћемо ? Док једва загонетку ријеши наш брат Весо: пронађо он некога свога кума у селу Гробпицама код Давидовице, старога кума, чије се кумство већ заборавило, те дај обнављај. Управо сва се тројица у напријед окумисмо са њим, па хајд' куму нате®ерич. Пошли смо десном сграном Лима. Дивна је долина Лимска у овом свом средњем току. Стране су јој благих нагиба, пошумљене и засејане растр*) Види слику у 4. овогод. броју „Нове Искре". Ур.

каним селима, а Лим зелен, тих, тихан, у љетње доба када смо нролазили, провлачи се и тек овде-онде удари

Стаја у Језерима (Дробњак) о коју стрмен, о који крш, па сјетно зашушти, па онда онет мирно, мирно . .. Боже, мислиш, да мирне и тихе ријеке! ... А луда је погдјекад, да луђа бити не може: хуји, чупа, ломи, обара, носи... Страхота божја! Вријеме нас није добро служило. Бијаше облачно кад