Нова искра

— 200 —

— Шта ти је јутрос? упита га домаћин. Изгледаш сувише збуњен и уморан. Као да си сву ноћ посматрао звезде, те си неиспаван. Није требало тако дуго остати, макар да је прошла ноћ била једна од иајлепших за астрономска посматрања. — Имаш право, одговори Велибор: ноћас сам одисга врло дуго посматрао. Био сам веома узбуђен, те нисам могао ни оком тренути. И још једнако сам узбуђен. — Да се ниси опет од чега преплашио ? — Нисам. То што видиш на мени, није страх: то је пријатно изненађење које више никада нећу доживети... — Да ниси пронашао какву нову звезду са каквим интересантним спектром, или какву особиту небулозу, или комету? — Ничега од свега тога. Оно што ме узбуђује, то је догађај много чудноватији, но што га ти можеш замислити. .. видео сам своју Наду, коју ми њена смрт беше отргла. — Опет твоје уображење, твоје луде визије и халуцинације! Који ти је то пут како је већ видиш. . . Видиш ли да си се већ изгубио у тим сањаријама, не слушаш ништа колико те већ разуверавамо о томе. Упамти добро, још једном ти кажем, ти си на опасној степеници живота, не смеш толико идеалисати. Видиш ли мене, ја много више волим математичку, праву астрономију, па немам времена ни да мислим о чему другом. Дати се и ти нечега озбиљиијег, посвети се испитивању планетских и звезданих спектара, ту имаш, у вези са ФотограФијом, неисцрпно поље рада који ће ти мисли управити куда треба . . . — Нећу да говорим о томе, нрекиде га Велибор. Назови ти то халуцинацијом, визијом, сном, назови како год хоћеш, тек ја сам врло узнемирен од како сам све оно видео, а то није баш за исмевање. — Па добро, де, хајде баш причај ми шта си све видео . .. Видим већ, да ће бити нешто врло забавно. Велибор отпоче причу . . . — Еад сам иоћас на телескопу посматрао најобилатији део Кумовске Оламе, нарочито сам се задржао на констелацији Лабуда. Поглед ми се нарочито заустави на оној лепој двојиој звезди, Албиреу, састављеној, као што знаш, од две звезде: једна је жута као злато а друга плава као са®ир. Док сам дотеривао онај најјачи окулар према томе плавоме сунцу и док сам се спремао да спектроскопом проучим нарочито ту иитересантну светлост, нешто веома јако заблешта пред мојим очима, а у исто време осетих по рамену лак електрични удар. При свем том, ја сам ипак наставио посматрање и наместих спектроскоп на дурбину. Ну, да ли због умора, јер сам ноћас врло дуго посматрао, да ли сам се тренутно што осетио изнемоглим, седећи на оној великој шотели иза дурбинова окулара — застао сам. Влага светлост месечева, пролазећи кроз отвор на крову дурбинског павиљона, простирала се но инструментима, глобусима, картама. Хтедох да устанем у једно доба, да извршим спектроскопска испитивања, али

у том тренутку спазих своју Наду, обасјану оним Жесечевим зрацима. Тада се уједно осетих као прикован за ону Фотелу. Нада сгајаше преда мном. Изнад ње, као неки светитељски ореол, трепераше Албирео. Она беше много ле пш а но икада пре тога, изгледаше чисто прозрачна, ваздушаста. Тај ме призор пренеразио. Ничега се нисам бојао, али ииак осетих како ме од пете до главе прођоше неки ледени жмарци. Укочено сам седео на Фотели. Она ми не приђе, а ја се осећах као да не желим приступити јој ближе. Оамо ме је непрестано гледала оним својим крупним и црним очима, па ме најзад упита: — Што ми не приђеш! Од када те већ чекам. Ми још нисмо познали љубав! Глас јој беше, као и увек пре тога, топал, мек, мио. Чим сам чуо њене речи, цела њеиа појава не изгледаше ми више онако чудновата, већ на против саевим обична, као и пре. На тај благи позив њен, на ту тугу, на ту исповест, у мени на мах оживеше сви срећни часови наше прошлости, и не могох се уздржати да је ие упитам: — Како то, да још нисмо познали љубав? — Нисмо, нисмо! одговори она. Ми смо преживели само нека сувише груба осећања. — Не, ти грешиш, Надо, ми смо тако нријатно проводили дане. — Јесте, нријатно, али само за земаљске прилике. Овде је то сасвим друкчије! — Шта то говориш? Где је то твоје „овде"? — Па овде у систему азурнога сунца Албиреа? После тога исприча ми: да сада станује онде где су сва бића као анђели. Док сам је слушао, учини ми се као да и ја живим са њом новим животом њеним. То није била смрт ... то је био живот. .. — Да, рече она: да ти само знаш колико је велика разлика између љубави како се опа овде сматра и оне љубави коју смо на земљи осећали. Признајем, да су ме те речи њене врло непрпјатно дирнуле, па је упитах: — Како ти све то знаш? — Рекавши то, осетих и сам како ми преко чела пређоше неколике боре од гнева и љубоморе. — Видиш да си још једнако остао онај стари и љубоморни Велибор, прекори ме она. Зар си, болап, љубоморан на мртваца? — Али ти ниси мртва, кад ми говориш о љубави и кад напомињеш да на земљи ниси познала љубав. Нисам ја љубоморан, него те још непрестано волим. — Добро, хајде да расправимо то питање, рече она. — Хоћу, врло радо саслушаћу свако твоје објашњење; хтео бих да се вратимо у пређашњи свој живот, у прошлост своју. — Е, драги мој Велиборе, ми на земљи имамо само пет чула, свако од њих врши своју улогу у нашем осећању вида, слуха, мириса, укуса и такнућа. Овде их имамо много више, а изнад свих њих исгиче се једно, које се