Нова искра

— 201 —

слободно може назвати чуло љубави. То јо електрично чуло. Оно у љубави игра највећу улогу. Душа је човечја биће електричне природе, оно зрачи далеко око нашег материјалног, вндљивог тела. Тај електрицитет избацује невидљиве таласе који се веома разликују од светлосних. — То већ знам, светлосни таласи имају врло незнатну таласну дужину, много мању од деседхиљадитог дела милиметра, а електрични су таласи дугачки по више сантиметара . .. рекох ја. — Није то ништа, ти не знаш да ... — Али разумем те ја врло добро, шта ми ти кажеш. Полажеш на то, да има основна разлика између величине вибрација, које дају електричне и светлосне појаве. — Није то. Ни једно од пет земаљских чула не може осетити електричне таласе. Овде је баш то најважнија ствар. На шта је љубав? Вашто се међу људима осећају симпатије и антипатије ? Ва што су неки равно-

са супротних страна тако се удружују да им се поклапа доља са дољом, испупчење с испупчењем. Али ако би интер®ерисала таква два бића, чији се таласи не поклапају, т. ,ј. да доља једнога удари на испупчење другога таласа или обратно, онда код таквих бића не може бити говора ни о каквој трајној вези, а најмање о каквој узајамној слози у даљем животу њихову т. ј. у даљем интер®ерисању таласа што их душе њихове зраче. Те душевне вибрације, та етерска таласања ми овде опажамо нарочитим чулом. Ове је то вашој свести апсолутно неприступачно. Ви на земљи осећате љубав онако исто грубо, као што глув осећа музику, ви .. . — Како си незахвална! прекидох је. — Не, не... сећам се ја свега. Али посматрај љубав као интимно јединство двају бића. У земаљској љубави никада се потпуно не претапа једно биће у друго. Али овде ... наша су етерска тела као две електрике

Учитељски курс Скопске Црне Горе

душни? То су тајне за које ви апсолутно ништа не знате; код нас је то сасвим проста и лака ствар, јер ми то осећамо непосредно, специјалним чулом. Душа избацује око себе електричне таласе које ви никако не опажате. Њих можеш упоредити са звучним таласима, што их простире нпр. жица с виолине. хар®е, иијанина и т. д. Ако звучни таласи у свом просгирању наиђу на какву другу жицу, која је у таквом стању да може вибрирати хармониски са првом, онда ће та друга жица давати од себе звук, макар да је нико није ни дотакао. Такву појаву ви тамо називате ресонанцијом. Пођимо сад даље. Ако две душе вибрирају унисоно, или још чешће у хармониском акорду, њихови истовремени таласи — сусретајући се или сустижући се — удружују се, спарају: тако се та два бића везују једно за друго. Не спајају се ту само њихови погледи: ту се спаја цело биће њихово. То је, како би ви у физици назвали, појава интерФеренције таласа, који полазећи с једне или

које се у муњи спајају. А такав је спој тако чврст, да кад се таква два тела загрле — постаје само једно... — Јамачно као кисеоник и водоник који јединећи се губе своју индивидуалност, те чине кап воде, која садржи у себи читаву дугу и . . . — Па после? прекиде ме она. — После се те две материја могу поново издвојити, тако да .. . — Знам, хоћега рећи, електрична струја разбија водену капљицу и издваја из ње кисеоник и водоник, који су је и наградили својим јединењем. — Дабоме, електролитичким путем. — Е, видиш, везе у овоме свету много су чвршће. Да знаш само у каквој се светлосги ми овде крећемо! Еако су цветна и мирисна ова поља! Само кад би и ти овде био! — А да ли би ме могла одвести тамо ? упитах је и пођох к њој.