Нова искра

— 228 —

дође.... Хм, хм, зашто ли је то, кад су и онн онда мртви?... Или можда има ту иеке разлике и међу мртвима?" прихвати Вдравко Јанићијев. „Ах јест, каква разлика!.... То је проста сгвар. Црква то сматра као нешто што је против Вога и онда... хм .. . хм ... разуме се. . . мора да их одели од осгалога света" .. . објашњаваше чика. „Ја то не разумем!" рече Вдравко. „И не треба ти!" понови чика. „А је ли истина да иа том месту, где њих сахране, има после велико благо ?" упита Триша. „Ех, да како! Од кога си то чуо?" „Тако неки верују. Али моја нана каже да то није истина. А после причају, како ту често може светлост да се види; прави правцати пламен. Па се, вели, повија и тамо и овамо и тако се мучи у иаклу душа онога несреКнжа, који је ту сахрањен" . . . „Јеси ли ти видео?" „Ја? Нисам. Али Марко Колин вели да зна такво једно место. Ту је сахрањена баба Петрија Кршљанска, што се сама заклала ... И онда, у вече, вели, кад се са свим смркне и кад се ништа не види, онда се појави светлост прво лагано, па после све јаче и јаче ... И тако трепери ту неко време, па је опет нестане" . .. А затим узе чика да прича о неком Илији Цајкићу, кога је он познавао. Чобаии заборавише са свим на посао. Перица се у неколико беше ослободио; његове мале зејтињаве очи нетренимице гледаше у чику као у са свим други свет. Котарицу беше спустио покрај себе, а прут, који беше забо у лес, поче извлачити и онда полагано савијати и ломити. „— — А Илија, и ако је добро знао за то место, и ако су му многи причали, никако није хтео да веру.је. Док ... но, али после умео ти је тај триста чуда још одозго надовезати. Ишао је, вели, у Смедерево и носио жито. Лепа летња ноћ, баш као око Светог Илије. Што се више ближио „Крушки" (тако се зове то место), осећао се све млитавији и уморнији. Хтео би да се одржи, отимље се — аја, не иде. Баш му се спава, па му се и саме очи затворају. Али то није као обичан сан, него као неки тешки дремеж. „Баш пред самом Крушком, на двадесет-тридесет корака, види он како се нешто испод дрвета одвоји; али ништа да се чује. Само № путем вуче нешто велико, бело, да ти очи засену." „Ху-у, али је то страшно". „Илија се прави још јунак. А после, као вели није иишта рђаво учинио. Али и волови као да се почели плашити, па неће даље. Стока у опште, кажу, види боље ноћу него човек. Бије сиромах Илија волове као највећи душманин. Не помаже ништа. Док оно бело ираво па пред њега. „Баш пред њега?" „А оп ии очи ни лице да разликује; само тако нешто велико, бело, као да је све од паучино; све ближе,

ближе, без говора. И онда од једном, вели, стаде и поче да га зове к себи. Он и сам ие зна, зашто је тако радио, тек он није могао а да не пође за њим. И онда све ближо дрвету, а затим једном великом камеиу. Ту му онда руком показа на камен и док је Илија тамо погледао, у трен ока не беше ништа, пред њим. Само се чуло да неко јауче, али тако као кад неко под болом плаче. И сад Илију обузме такав сграх, па бежи колима, али кола далеко. И као бесомучаи дотрча до њих, а свега га мртвачки зној пробио. „После знао .је већ да су на томе месту .још одавно стрељалк некога човека и да је ту сахрањон; ондо где је утвари од једном нестало. Због тога со и виђају такве слике на тим местима. А то нијо ниште друго него душа онога несрећника, јер она но може наћи никако мира, већ мора непрестано да тако лута и крстари. То више и није хришћанска земља и кажу, да одмах посло смрти њоме овлада нечастиви. И тешко ономе који туда наиђе". „Ах, ах!" „ Јесг, јест! ... То је прича из старина и истинска је. — Али сад морамо већ сваки у своју колебу. Лаку ноћ, Рајко!.. . Сутра пре но што пођем у село, свратићу тоби" . .. И у прозрачној светлостн ведре зимске ноћи њих нестаде редом једног за другим. VIII. Дуго не могаше Рајко заспати. Успомена на Тићу и негдашњи живот гонила је непрестано његове мисли. Цела прича чикина изгледала му је као иешто грдно велико, пуно ужаса и сграха, као нешто што је мисао његова мозга умарало, а на немирну душу снуштало сенку ужаса и неизвесности. Он пређе лагано руком преко главе као да је хтео отворити и напоље пустити оно што је као тешки терет тамо лежало. Беше му као човеку који све дубље тоне у житку, тешку масу, која се сво јаче стеже око њега; све нејасније бивашо у глави, све теже његово заморено дисање. Он лагано усгаде са ностеље. Широка нруга снажне месечине улазила је кроз ниски прозор просипљући своју бледо-сјајну светлост но његовој постељи. „Не ваља лежати на месечини", помисли Рајко. „Зато и не могу да заспим". Он запали жижак поново. Од једном му се учини као да на пољу неко корача. Ко би то могао бкти ? Чика зацело не! Они су већ одавно у сну. Па ипак неко је јамачно тамо корачао. Он очекну неће ли когод доћи или ће бар псето залајати. Нико. Свакако да напољу никога иије ни било. Он махну главом. У њој је осећао такав притисак и тежњу као да је олово унутра. Задовољи се па опет седне на постељу. Жижак је .треперио лагано, тужно и слабо. У другом кугу није могао предмете распознати. Досадна, несносиа полутама, баш као кад и душу човечју обузме мрак ; мисао се изгуби и целом снагом овлада чудна малаксалост.