Нова искра

— 229 —

„Јадни Тића!" помисли Рајко. „Ео би још могао о њему тако штогод и да наслутн. А истина је за цело, кад чика каже. Еако ли му је могло бити само онда? Господе Боже велики!.. . То мора да је био бол, страшан и велики бол .. . Хм, хм! . . ." Он као да гледаше пред собом Тићино онакажено лице са великим, исколаченим очима. Од ужаса он се стресе и главу загњури међу колена. Не; на пољу је за цело било некога. Чуо је, збиља, тешке, јасне кораке. Он отвори врата и изађе у свежу, чисту и хладну ноћ. Јака струја хладнога ваздуха уви се са свију страна око њега као какав тешкн огртач. Он осети како му сва снага задрхта и како се студен провлачи кроз цело тело. Па ипак њему се учини као да га свежина зимске ноћд поче освежавати. У глави осећао је мањи притисак; душа се ослобађала несноснога страха. Он пође узаном путањом. Еуда ? Ни сам није умео рећи. Месец је стајао високо на небу и бацао своју тиху светлосг преко заспалога поља. Око круна високих топола као да се издвајали венци слабе светлости. Са мирнога поља, које. беше покрио са свим танки слој првога снега, одвајало се као лако светлуцање од одбијених месечевих зракова. Пут је изгледао црн и тајанствен и јасно је одударао у чистој белини широке равни. Мир на далоко. Мпр, широк и дубок мир ведре зимске ноћи. Чак ни псето да се јави, чак ни кола далеког намерника да зашкрипе. Само што је од Мораве долазио слаб, испрекидан и расплинути шум. Рајко иђаше даље. У неизвесности, у незнаном страху он је осећао потребе да тако дуже потраје. Изгубљен, бачен на широко пространство заспале ледине; изгубљен, бачен на широку стазу људскога живота. За тренутак: као поплашени коњи кад отму мах и рука пзгуби јачину узде — и све даље тако, дивље и у смртном страху. Он не могаше од својих мисли. Последњи напор снаге вољине, и оне нолетеше даље, даље незнано куд ... Хај, како јуре и гоне! Ео ће их још задржати? Нека трчи само што трчати може ! .. . Потајно сажаљење савијало се око њега као какав тајанствени ®луид. На широкој пустари осећао се бескрајно сам. У непојмљивом болу, што гасустиже, он заборави на све догађаје данашње вечери: и Тићу и чику и

све. Вио је сам, нотпуно сам, са својим тешким мислима, са својим великим јадом усамљености и остављености. — — Хе, хе, смејало се нешто у њему, дивље, подмуко. Такав је живот! Оањај о њему и куЈ срећу, слатку срећу, а дани јуре и месеци пролазе; година годину сустиже. Ео си и шта си ? ... Осгавио си и свет и људе; побегао си и сакрио се од њих у својој рупи тамо. Живео си за се као пусгињик последњи, без збора и говора, без смеха и радости!... И док се други сунчају на сунцу свога живота, у срећи свога рода и порода, ти си остао сам, бескрајно сам, носледљи "■ изданак своје куће... А живот, а срећа?... Је ли већ све нрошло, већ све ?... И њега обузе неисказана чежња за животом, за људима, за њиховим плачем и смехом. Они бар знају зашто живе. А он. . . јест, шта је он имао ?. . . Еао последњи

живео је тако од данас до сутра. И ако умре, умреће сам, као некрштен; ни свеће да му когод придржи ... „Лудило!" помисли Рајко и нехотице удари пугем што је селу водио. ... Еако је све празно, празно, нразно !.. . А на души црно, ах тако мрачно и црно као у паклу. Ништа, потпуно ништа. Ни једне искре светлости, ни једне звезде на целоме небу. Еуда ? На коју страну ?.. . Опет натраг у јаму, где ни једног светлог зрака нема . .. Ертица? Јест, јест!... само оне тако живе у вечном мраку, у пустој тмини. Слаб и развучен осмех сажаљења над самим собом лагано пређе преко његова лица. Он иђаше даље у тешкој невољи, у грозном страху. Гонио је свој живот мучећи се са тешком прошлошћу и не

Ђачки оркестар српске гимназије у Скопљу