Нова искра

могаше се с места таћи. „Без сумње све је пропало", мишљаше он. „Све је тако криво ишло а ја нисам могао распознати!" . .. Он махну главом. Ни најмање није умео разумети овај цели обрт. Још од увек тињала је тамо на дну његове душе бојазан пред оном моћи што се страст зове. Још некада он је тражио лагану, тиху реку, мирну као мирно летње подне; плашио се од бујиде планинскога потока; од овога страшнога ветра што од једном страховитом снагом оно стално, у човеку укорењено, понесе једним подухом као отпало сухо лишће. Није за тим жалио. Боље најзад лагано сагоревати но као сјајни пламен на једаипут букнути и ишчезнути . . . И сад ето! .. . Тамо на дну његова мозга рађала се чудна мисао, која је све то гледала као празно, без смисла, глупо ... А стална жеља распињала је његове груди ... Живота, живота и светлости! Проживети и ишчезнути!. . . Пред њим лежало је село у дубоком сну. Још овде онде само видела се слаба светлосг, где лагано продире кроз замрзнута стакла. Он прође поред једне, па и коред друге каФаие. Лагано као зликовац који се боји сродне, туђе душе. На широком нуту нигде човека. Из друге ка®ане код Спире Грка допре му тужна, развучена песма: кДрага моја, јеси ли заспала, „Јеси л' мени места оставила , Глас таман, без боје и пропивен. Наличио је пре на последњу, надгробну песму. Гајко мину светлоет са ка®анских прозора и изгуби се у споредном сокаку. Кад би се створио само крај ње! И он застаде, укочен од грчева, чежње, сграха и очекивања.

Баш данас осећао је нотребе бити с људима. Баш данас хтео им је у лице бацити оне ужасне муке што су његове груди тако стезале. И на целом широком свету он не имађаше никога другога, никога ближега од оне жене, која исто тако беше остављена и бачена. Жудња га је распињала, болестан беше од сама себе. „Сад разумем зашто се душа вије око ње", мишљаше он. „Наша несрећа спојила нас је и можда ће скоро доћи, да мени треба више њене помоћи него моје њој". Па се онда сети онога Гајка пре неколико недеља. Самоме себи изгледао је као туђ и ненознат. А за то време шта се догодило ? — Он сам не знађагае дати никаква одговора. Још само неколико корака! Удар срца као да му се пео у само грло. Кроз ниски прозор указа му се прљава светлост. „Хвала Богу!" помисли он и осети као да се нешто огромно тешко откотрља са његова срца. И пред њим опет искрсну бледо лице остављене девојке са тужним, исплаканим очима. За тренут само загњурити поглед у онај лигс. Нека се пробуди нови живот који су време и туђа кривица убили. Он отвори ниска вратанца и уђе у башту. Кроз полузамрзло окно прозорско видео је Цалу где седијкрај пећи. Уплашен поново застаде. Ако га је когод опазио ? Зар је о њој мало говора и иначе ? Зар да и он учини да се још тежи камен баци на њу? „Проклети сте и остављени обадвоје! Удружите јад и невољу своју!" И лагано црпући дисање на сваком кораку, он закуца тихо на врата. (НАСТАВИЂЕ СЕ)

ут нераван, време ружно, И све горе сваким даном, Ал' ја ипак у град идем На коњицу своме враном.

о л и т в а

Летим, јурим без обзира, Кадшто не знам ни куд скренем; Док драгиној кући дођем Ја ни Бога не споменем !

Али кад се од ње вратим, Већ се с тајним страхом борим. Често небу очи дижем И молитву тиху зборим !

С01?0 ,/БАНИМ