Нова искра

^Кквот ^арађорђев вак Срвкје и смрт његова*

У ЈШГ наменито је и за Србина свето ово место, на ФЖШ коме се данас искуписмо. Ово је огњиште оног бесмртног српског великана, коме се данас помен чини. Овде се уздизала негда кућа, на чијем се огњишту загревало оно срце које је куцало за цео српски народ. Овде је била кућа бесмртног Карађорђа Петровића, који пре стотину година својом снажном мишицом разви и високо уздиже заставу српског ослобођења, који разбуди Србе из дубока сна, те раскидаше тешке ропске ланце. Одмах више ове цркве, задужбине Вождове, уздиже се брдо Оиленац, одакле се види скоро цела Шумадија,

је била прва скупштина, на којој је Карађорђе изабран за Врховног Вожда Сриског Иарода. Мало даље, у десно од Букуље, плави се Кос.мај, у чијем се подножју налази село Дрлуиа, где је био први бој, где је српско оружје први пут победило. Погледа ли се од Вукуље на лево, ено се поносито уздиже Руднж иланина, на којој су развалине града, где је Карађорђе први пут показао вештину, како се градови опсађују и освајају. Од овог великог круга, од питоме Шумадије, ширио се све даље и даље онај страховити талас српског устанка, који је захватио брда и планипе, равни и долине, докле

В. Ешкићевић Музирсанти

та позорница оним знаменитим догађајима када Срби ночеше борбу за слободу. С Опленца може се сагледати, према долини питоме Мораве, село Вишевац, где је први пут угледао света онај српски бесмртник, којега је дух толико силан био, да је задахнуо живот српској души, да је разбудио лавовско срце у српским прсима. На другој страни, према Вукуљи, ено, беле се куће села Орашца, где је била прва заклетва за устанак, где *) Говор Г. Миденка Вукићевића, проФесора, којиједржан о осамдесетшестогодишњем помену Великом Карађорђу 13. јула у Тополи.

није стигао до валова брзе Дрине и златоносна Тимока, до плава Дунава и тихе Саве, до врха Косовске Равнице и Новог Пазара, старе столице српских жупана. Али мени данас није намера да износим свеколика дела бесмртнога Вожда. Није ми намера да помивем битку на Иванковцу, где некадашња раја побеђује султанову војску; ни славну битку на Жишару, где је преплануло лице Тополског јунака у боју светлошћу сијало, где је вегов танак глас грмео као оркан, где се његов високи повијен стас у страховитој борби исправљао, те снагом својом нредстављао исполинску снагу српског народа, која