Нова искра

— 318 —

лако издвојити оба та олемента, јер док из једног бије непосредиост, други је силом ирицепљиван и надовезиван. Или друкчијо да кажемо: у овој драми вреде једино њена лирска места, а све оно друго што је требало да буде драма — нијс драма. Ва ово је најбољи доказ драмина катастроша, која предсгавља завршеност драмине архитектуре. Љубавнички грех између Ханса и Анице кажњава се на јединствено драсгичан начин у драми. Амандус, брат Аничнн по мајци, кретен, деран животињског инстинкта и осветљивац — убија случајно Аницу место Хапса, кога мрзи и кога је хтео убити, само за то што му Аница даје најбоље залогаје од свакога јела!! Да ли ово случајно убиство нијо само за то лгго је и грех случајан? Али ко у драми рачуна са толиким случајностпма, по може ни случајно написати добру драму, — иа је није ианисао ни Макс Халбе. Оволико о писцу и његовој драми, а сад ноколико речи и о томе, како је то све изгледало на нашој позорници. Принуђеп сам опет поновити: да се о подели улога не води скоро никакав рачуп. Досадашњи новитети ове позоришне управе од рсда су рђаво дељони! Ко је узрок томе, ја не знам, али да ово но ваља, виде и најобичпији нозоришни посетиоци. Што се режије тиче, требало би да Управа нађе времена (јер изгледа да га за те послове нема), па да према одредбама пишчевим види, шта јо све редитељ спремио од декорација, костима, мебла и реквизита. Кад би со тако радило, не би у попиној соби била намолована она оргуља која би била довољна и за какву већу варошку цркву (у осталом, о овој оргуљи нома ни сиомена у долу); исто тако не би ни клавир био у другој соби, јер писац са свим одређено вели: соба средње величине, која јемрким, простим засторима издвојена од салопа што је иза ње. Вато је једин од критичара, у једном дневном лисгу, и замерио оиом чудном, немачком весељу: „ кад Немци хоће да се веселе, одлазе весељацр из друштва у другу собу, где свирају и певају." За оваке погрешке најлакше је окривити редитеља, али, по мом уверењу, Управа је једини кривац, јер не коригује за времена редитељев рад. 0 игри овога вечера нема се шта рећи. Неко несрећно декламовање као да је тога'вечера заразило све суделоваче! А колико је то допринело комаду, не желим тумачити. Превод је лак и правилан.

- I?-

0,

вели он, и то не мала, што је ово дело превођено с Француског превода." Па онда наставља: „Крајње је време да таквих појава не буде више, јер српска књижевност има довољно радиика који могу непосредно преводити из великих литература. сс 0 тога сматрам за дужност да па ову замерку јавно дам свога одговора. Истина је, господине уродниче, с начелне или тео-

/дговор на рецензију о Спенсерову делу „0 васпитању моралном и телесном." Прочитао сам са задовољством у 8. бр. „Нове Искре" ону кратку а симпатичну рецензију о моме преводу чувенога Опенсерова дела „0 васаитању" и хвала Вам на иажњи како према делу тако и према самоме предмету који оно третира и који треба да нам је свима мио, а то је подизање подмлатка нашега или васпитање. Али похваливши дело само па и превод његов, г. рецензенат је изнео и једну замерку: што дело није преведено с оригинала, дакле с енглескога. „Погрешка је,

риске стране, мишљење г. рецензентово тачно, и ми тј; томе да тежимо, да се дела из великих књижевности преводе с онога језика, на којему су се и појавила. Али како стоји ствар с практичне стране, нарочито у овом специјалном случају, нека се види из овога. Окоро је пола века како се појавпло ово зиаменито дело највећега модорнога мислиоца енглескога и за то времо опо је преведено на све европске и важније вановропске језике и на тим језицима доживело по неколико издања. И за све то време Србија је једина узалуд чекала, да га ко преведе с оригинала. С тога пре две године нредложим пок. Љуб. Недићу, да га он, као добар зналац онглескога језика, преведо за Књижовну Задругу, која се и онако ничим није одужила овој врсти књижевносги; а ово би дело, и по једрој садржини својој и по простом и једппственом начину излагања, било најподесније за ово. Не спорећи важност делу самоме и његову подесност, Недић со ипак изјасни неодлучно, јер прво рече, да пије његова струка, а друго да он не воли да он нуди нешто Књижевној Задрузи, већ би волео, да она нонуди њега. Ово сам саопштио и г. Др-у В. Бакићу као члану управног одбора Књижевне Задруге и молио га да поради на томо, да Књижевиа Задруга умоли Др-а Недића за ово. Али Неди^ се ускоро разболе још теже, па на скоро и умре. Онда ја изгубим наду, да ће ико узети п моћи ускоро да преведе то дело како ваља с оригинала. А по века чекања било је досга. С тога се поуздах у своје зпање два језика: Францускога и немачкога, и одлучих се да га преведем ја. Зато набавим најновије — једанаесто Француско издање од 1902. годнне и отпочнем превод нрво оних глава, које у нас нигдо нису преведепе и штампане. Мислио сам овако : ако је истина, да је Француз, који је преводио с енглескога, знао добро енглески, и ако је истина, да је и Немац, који је с енглескога преводио на немачки, знао енглески, а то је несумњиво: онда је истина и то, да ћу ја енглеске мисли наћи и у францускоме и у немачкоме, ако разумем та два језика. А то мени и јесте главно. Нити су мени главне речи поједине ни изрази поједини, већ мисли иишчеве; а њих ћу наћи у оба превода. Онда ће ми још остати брига: да ове мисли искажем у што лакшем облику и што лепше језиком нашим и онда је циљ постигнут. И кад сам на чланцима, који у нас никако нису превођени, увидео, да ствар иде лако, ја сам куражирао да преведем и остале. А тиме је било преведено и цело дело. Ето тако је, господине уредниче, текла ова ствар. Сад држим, да би само било питање: јесам ли ја у овоме успео? Јесам ли тачно схватио мислиЈ пишчеве и јесам ли их лепо изнео на српском језику? А о томе баш Ваш нгговани рецензенат г. С. ни речи није рекао, и ако од срца препоручу.је дело српским^читаоцима. Што се тиче оних места, што сам их ја налазио у једном преводу а у другоме их ни.је било, ја сам далеко од тога да, као г. рецензенат, мислим да су то „умеци преводиочеви"; него мислим, да су то, много пре, штампарске омашке, какве су и мени хтеле да се ноткраду, а