Нова искра

— 824 —

тешки бол исплаче. Не, ове велике и тешке сузе што су се тако лагано и без једног јединог јаука, без једиог јединог гласнијег звука, спуштале низ тамне образе, као да су биле сузе гато њу саму оплакују, тако саму и остављену, тако презрепу и унижену, сузе које оплакују њену тако рапо на смрт осуђепу младост. И подигавгаи главу, њен поглед није гледао вшпо право и мирно: био је потпуно растројен, без израза, поглед јадгшка, који о себи ништа више није знао. Рајко се окамени. У њему самом као да пропуче сила животна и он не имађагае више снаге да бол свој прикрије. И велики, снажни човек иаде покрај ње саме и зајеца дуго, силио као дете какво. Тако плакаху обадвоје дуго, дуго. А кад свест поново дође и бол со под сузама утиша, они се зачуђени и као питајући погледаше. То није био вигае он, то није била вшпе она... То беху два са свим нова створења, стопљена у.једно својом невољом; везана заједничким јадом радоваху се једно другоме. XII. У сумрак једнога од носледњих Фебруарских дана седела је Цала покрај високе ватре у пространој полумрачној кући. У овом кратком међувремену од последњих догађаја не беше се ништа знатније догодило што би изазвало ма какву промену. Што се ње лично тицало, последње време било је за њу тако обилно догађајима; у њеноме срцу бегае завладао најзад такав мир од равнодушности према свему, те страсна, немирна душа њена није марила више никаквих измена. Живот њен имао је у последње доба толико несрећних тренутака, да јој се стас и пре времена и нехотице беше погнуо, а црта јада и бола око њених устију беше постала још грубља и енажнија. Али са Митром ствар није стајала тако: он се беше у село поново вратио. Са страхом у души, са зебњом у срцу очекивала је Цала дан, кад ће он нрекорачити праг кућни, јер да ће он и к њој доћи, то је осећала у целом своме бићу. Глас тај прво јој Марта донесе. Њој је, вели, чика о томе причао, који је Митра последњих дана непрестано виђао тамо у кавани између неколико последњих пијанаца. Нико није знао, од куда је дошао и шта је најзад овде поново хтео, где је једном за свагда све своје добро сахранио. Рада се није хтео никако прихватити, али је за то непрестано пио. Али дуге пијаничке ноћи и пуст и раскалашан живот као да су и на њему самоме били оставили јачих трагова. Глас му је звонио тако пусто и промукло као да долазе звуци од старога, напуклога звона, а цело му је држање било тако непоуздано и немирно, по готову плашљиво. Све је то чика испричао Марти. Само јо.ј је једно притајио, како га је једне вечери упитао, шта тражи он поново овде и чему ће га одвести такав расиусни живот, онда му је Митар мутних очију и својим пропивеним гла-

сом опоро одговорио: да се то њега - чике баш понајмање тиче. Време на пољу било је мокро и сурово, сиво и мрачно. Велике и влажне снежне пахуљице, пуне мокре студени, претварале би се одмах у течност, чим би земљу додирнуле и на влажној, водом сувишо натопљеној земљи стварала се лака, лсутињава скрама од воде, блата и суснежице. А хладаи, доцни ветар сиажно је замахивао, ударајући о тешка расгова врата и мрачне прозоре, провлачио се кроз узани, почађали димњак до самог ниског, црног огњигата, на коме јо јога ватра светлуцала. Онда би јога јаче одскочиле ситне варнице, снежних пахуљица нестајало је у млаком пепелу и ватра би отпочела јога снажније да светлуца, тихо прпорећи и зујећи као стари мачак и простпрући око себо иеко нејасио, полуразумљиво задовољство од свотлости и топлоте. Цала бегае испратила Марту и сад је седела сама покрај жутињавога пламена. Дугачко вретено у њеној руци све се више омотавало дебелим, тежињавим концем, нугатајући при свом окретању нејасне, равномерне звуке. На иољу је ветар дувао све јаче, мрак се лагаио и постепено навијао изнад мокре земље, а овде у кући пријатно је горела велика топла ватра и лако се повијао бледуњави, жућкасти пламен. Врата се од једном брзо отворишо и на прагу се указа високи, нешто погнути стас Митров. На бледом и слабом иламену његово је лице изгледало још жуће и мршавије. Само што су црне, дубоко упало очи имале неки чудни, необични сјај. Цала оета нема и непомична. „ Цало!" У кући беше таква тишина, да се јасно могло чути, како ветар поново залепи о прозор мокру снежну пахуљицу. „Цало, чујеш ли ?" Она и даље ћуташе. „Цало, ако ме не чујеш, ја и сам не зиам гата ће бити!" Као да се у његову у неколико преплагаеном тону ипак могла претња разумети. „Шта ће бити?" упита Цала и окрете се право према њему. Он је стајао тако близу покрај ње, да му је по готову могла чути испрекидани и узнемирени дисај. Мокра коса бегае се слепила са мргаавим лицем и изгледала је као коса убијенога, тако нечиста и влажна. „И сам не знам. Али ће се догодити така несрећа, мени, теби, обома иама! Разумега ли?" Стара и притајена мржња букну свом снагом. „Као да се и што горе може десити од моје срамоте! Као да и сам не знаш, ко сам и шта сам?!.. Иди, иди, несрећниче!..." Она окрете главу од њега. „А ако ја нећу?" „Ти мораш!" „Па ако и норед свега тога ја останем?"