Нова искра

— 325

И у треиутку ои јо стајао иокрај ње, држећи је као кљештима чврсто за руку. „Рђо!... а баци му она усред лица, гледајући му право у мутне, закрвављене очи. Он рикну као звер рањена. Њему, њему то, што до сад нико не смеде! И из њених устију!... Па се поново налете на њу, стежући све јаче њене мрпгаве руке и тресући је тамо амо као трску лаку. И закрвављених, бесних очију он једва што проговори: „Понови само!... Понови!..." А она гледајући право у њега, стално и непомично, опет му баци у лице: „Рђо!..." Уби га сталност њена и онај грозни, оштри ноглед што му се у само срце зари. Слаб, саломљен, без снаге да нападне, он се спусти на столицу покрај ватре и блесасто, тупо загледа се у жуте пламичке. Мрак на пољу беше се у велико спустио. Велика мрачна кућа, осветљена само у ономе делу око огњишта, изгледала је још већа и тајанственија. Пламен на ватри треперио је као сенка каква и осветљавао Митрову погнуту главу и Цалино мршаво лице, које беше бледо као восак. У овоме тренутку она се не усуди да га погледа. Али у својим очима она је осећала ватру као у највећој грозници, а у грлу је нешто тако стезало и гушило, да је једва могла дисати. И осећајући његову близину покрај себе, у њој се порађала мисао чудна и сурова, да једним ударцем здроби ову мокру главу, ово нропивено жуто лице, да му се у очи насмеје дивље, страшно, без милости и саосећања. „Све је, дакле, пропало?" упита он након дужег ћутања. Оаа му остаде дужна одговора. „Ах, Господе мој!" проетења Митар тешко, загушљиво. Осећао је како му је у грлу сухо и рапаво. „Еако је тешко то, ужасно тепт 1- о! Цало, реци само зар за мене нема више твога гласа?..." Она га погледа презриво и смагну раменима, Још више срдио ју је онај покорни, чисто молећи тон његова гласа. „Пашто?" упита га. „Хоћу ли да ти говорим, како је црна душа моја? Видиш ли гар овај — још је горе на моме срцу... Живот си мој згазио као црва последњега, узео си све што је моје било, и док је твоја воља била, задовољавао си се тиме, а после?... гурнуо си и

„Јест, некада! Или зар је твоја несрећа могла збрисати и оно што је било тако топло и мило?... Зар се не сећаш внше? Ни онога заједничкога живота у граду?.... Управо као и сада! На пољу је дувао хладан ветар и снег завејавао у окна и врата, а ми смо седели тако сами у срећи својој...." „Онда су била друга времена...." „Од милости ти ниси могла ни речи проговорити. Провлачила си своје меке прсте кроз моју гаром упрљану косу, гледајући ме тако тонло и благо, а у мисли твојој само као да је моја душа седела и као да је у срцу твоме молитва само за мене била...." Оп јој говораше тихо, лагано, реч по реч, гледајући иепрестано у бледи пламен. „Јест, јест, али је и Митар био онда Бог мој, кога сам ја више волела него душу своју. Нашто да ти говорим сада?... И сам знаш, како сам као махнита трчала, само кад чујем кораке твоје. С тобом било је све пуно

Е. Бено

Породица

на мојој души и ја не знађах за срам и стид који нанесох и себи и матери својој Доста је било само, да рука твоја пређе преко моје главе и да. чујем глас твој, па да онда све заборавим. Живела сам за тебе и милошту твоју; моја се душа око тебе вила, а срце се само за тебе Богу молило.... Нисам хтела чути ни за свет ни за људе. Ти си био свет у коме је моја душа живела, у коме се она одмарала, у коме је њој било тако топло и слатко као негда на мајчину крилу.... И ја не знам, да одбацио, без срца и душе. Шта хоћеш сад од мене?.... ли је онда штогод било што ја за тебе не бих учинила....

Овуд у округ овде све је згариште само. Нашто превртати сад по његову пепелу и тражити што је негда било. И последња веза што нас је спајала, прекинула се божјом вољом... Иди, иди, и не тражи иишта више од мене. Чујеш ли ?... Нлшта!..." „Некада си друкчије говорила и творила." Она се јетко осмехну. „Некада ?..."

Али пламен се еада угасио и ватра је престала да гори...." „Али у њеном пепелу жар још траје." „Не; и он је утрнуо. Покрила га је студен мрачних и невољних дана...." „На свету ништа не постоји, што се може заборавити и опростити." „Може бити; само што ја не мислим тако. Јеси ли видео младу биљку како угине, кад јој се хладноћа у