Нова искра

— 826 —

срце увуче. Ти си учинио још горе; сам сијој жиле иосекао и узео сву снагу, од врха до корена." „Зато сам онет овде да иоправим што је рђаво било. Истина је, ти си патила, али и ја сам знао шта значи јад на души; дошла си натраг погнуте главе под срамом и стидом, ја сам лутао као последњи, одбачен, без мира и спокојства.... Од куда је дошло и како ?... Немој да ме питаш! Ја и сам не знам. Л.удачка грозница беше обузела моју главу и ја нисам могао друкчије. Отимао сам се и бранио као дављеник какав, али сам морао пасти. Нешто пусто, лудо, дивље гонило ме је напред; куда пут се није видео, ја сам га још мање знао. — Кад сам поново дошао к себи, било је позно. Лутао сам онда као створ последњи; нисам знао где Ку омркнути, а где осванути — све ми је било право. Невоља моја гонила ме је од села до села, од града до града. Као бродоломац какав хватао сам се свега: и пића и последњих људи. У души мојој, сатрвеној под јадом и грозом од сама себе, стварала се жеља да сломијем, да убијем све штогод под руку дође. Пио сам као иоследњи.... Ах, Господе мој! Ту сам хтео заборавити грех свој, ту сам хтео утопити савест своју. И онда су наилазили тепши, мучни дани. У мени се стварала жеља, да главу своју ударим о најтврђи камеп, да легнем у прах и пепео и из свега гласа завапим и на Бога и на људе, на судбину и несрећну душу своју, која није мира знала.... И ето јој сада! Ни.је се могло даље! У глави тако ври и гори као у котлу усијаном, а срце ми пишти и кука над несрећом и мојом и твојом.... Ах, створитељу наш небесни! Нисам могао помислити, да човек може толико страдати, а при том ипак живети.... Дало, тако ти душе твоје, погледај; не криј погледа свога од мене! Јер онда као да ми се суице поново роди, кад у очи твоје погледам.... Оад знам. Моја је душа поново устала; она само за тобом жуди и око тебе се вије као год мајка око одра свога мртвога сина. Не одбацуј је, Цало, јер душе ми Опрости све зло што ти учиних и пружи опет руку. А ја ти се кунем крстом и спасом душе своје, да те више никада нећу оставити...." „Ах, ћути, ћути! То ништа неће помоћи!" „0, веруј ми, Цало, веруј!" „Вашто и да не верујем?! Али сад чуј и ти, Митре!.... Истина је што ћу ти рећи, као што пред тобом стојим. Нека је и све тако као што кажеш. Мени је данас све тако право; зашто не бих и твојим речима веровала? Можда је тво.ја љубав још силна и јака; али шта је са мном? Ти си је својим рођеним рукама угушио; она је мртвац још од када и иикакве је речи и наде не могу пробудити." „ Али ја хоћу! Разумеш ли, то мора бити!... За тобом само јауче моја душа, за тобом је жедно моје срце. Никада у то нисам више веровао него данас." Он је својом руком хтеде обгрлити и привући к себи. Али му она руку снажно одгурну. „Митре, нека буде последње!.. Све је узалуд. Можеш своју љубав попово оживљавати, стотину јој лепих речи

рећи, можеш је у свилу облачити и златом крунисати: ја ћу је ипак одбацити као нечистоћу последњу. Разумеш ли ?... Ни једие капи крви, ни једне жилице није више у мени што би теби хтела; ни једнога кутића у души, да зажуди за твојим именом. Кад бих знала да ти тело под губом пати и да је једна једина реч моја довољна да ти буде спаеење, ја је не бих изустила... Тако, сад си чуо све!.., Иди, иди са мога пута, да те очи моје више никад не угледају" Он беше још блеђи од платна на њеној кошуљи и дрхташе у свима удовима. Глас му је био потпуно промукао, једва се могаше распознати и он подиже руке млатајући њима кроз ваздух као какав полудели. „Реци, реци, волиш ли кога?" „А кад би то било?" Он је погледа укочено, великих, исколачених очију. „Реци још једном само!" „Па добро: волим!" У једном скоку он се створи крај ње и стежући је као гвожђем својим снажним рукама, баци је на земљу, на и сам паде преко ње, и на земљи отпоче дивља, безгласна, нема борба. У своме беснилу ои изгуби своју свест; он не знађаше више ни шта је хтео ни шта је чинио; знао је само да се под његовим рукама налази једиа жртва и да се та жртва бранила. То још вшпе увећаваше његово беснило; она се није смела бранити, није смела писнути. И под утицајем белине њезина врата он осећаше нечувено задовољство да тај врат све јаче осећа под својим снажним прстима. „Натраг, несрећниче!" и, одгурнувши га дубоко у крај кућни, Рајко стаде између њих. „Рајко, ти !" Он једва простења и дигнувши се лагано, заклони лице рукама. Па се онда окрете, смрвљен и сломијен, и посрћући као пијан изиде из куће.... Опет пролеће. У своме богатом зеленом накиту опет је стајало високо дрвеће. Кроз гусге, брснате граие лако се провлачила жута сунчева светлост и својом тонлотом напајала мокре груди црне и тешке земље; птице се губиле по ситним шипразима и из густога трња чули се све чешће гласови жељкања, призивања и мамљења. Дугим, широким пољем просгрло се зелено море младих жита и овде онде укаже се витка чобаница с плетивом у руци, гонећи стадо своје... Опет смех, песма и граја веселога живота; опет нов живот са бујицом младе, пуне снаге и из груди слабога човека отимљу се гласи захвалности за нове набујале моћи, за силно задовољство, за свечаник и у души и на срцу Вече. Снажно, високо дрвеће прикрило жар сунца на заласку. Само на једноме месту био је мали отвор између лишћа и кроза њ указаваше се црвена, као пожаром осветљена сунчева зрака, осгављајући за собом дугу сјајиу пругу, нозлаћену као високо влаће пшенично, која се губила у лисном зеленилу са мрко бронзаним одсевом.