Нова искра

— 367 —

Адметос М иј ) !.. Истину рече!.. Сви смо, сви смо криви! Лх, што ме од смрти задржасте моје?! Кор Јер смрт није храброст као живот што је! Живи тужан храбро, и ако ње неста. У гробу сад мирно почива Алкеста. Народ ће поштоват' њену тужну раку, Не ко раке друге — ко светињу сваку. Држећ се за руке, верени ће ићи И ту, са дна срца, своје молбе дићи; Окићени цвећем химне ће јој вити: „Ти што љубит знаде, и нас од сад штити!" И сени јој, клечећ, молитве ће слати. Адметос Вереници !.. Боси!.. Па зар не ће знати, Крај судбине наше којој сличне није,

О, за што је зора сијала и мени. Кад још и о смрти сме да се румени! (Тишина. Дуго гледа према равници осветљеној сунчевим зрацима) Рец'те ми, песници, ви што знате тајне, Што су ова поља пуна чари сјајне? Што под плавим небом брзе ласте лете? Што се буде шуме пуне чежње свете? И што, авај мени, од јутра све среће Не видех ни сјаја ни радости веће? Да, јутро је било, ко и ово што је, Тице су из гнезда виле иесме своје, Носио се шумом њихов цвркут благи (Сећате се, јел'те пријатељи драги?). Уз пратњу китара певајућ' сте пошли И с чедном Алкестом пред двор сте ми дошли. Ето, ту сам био. Из далека јоште, 0 руци свог оца, ирепуну милоште,

ИсПРАЋАЊЕ ВУКЛИЈАША у В. КИКИНДИ

Да се у веридби и растанак крије? Да смрт заљубљене ко и др>уге зове И да кида слатке љубавничке снове ? Ко ми, пуни среће, и л^убави младе, И оии ће ићи, пуни слатке наде, По стазама истим које мирта кити, Волеће се нежно и срећни ће бити. Постаће супрузи; од супруге мати, Мислећ : варак среће вечно ће им сјати! Обманути тако својом надом лепом, Клеће се на вечност, у заносу слепом! Ал' мртви ће викат' из тамнице своје: »Лаж је срећа ваша, као и сан што је! Кад се пробудите, ваиај ће се вити: Нерођени само могу срећни бити!» (У очајању и претећи према хоризонту који се све више светли)

Видех је где иде по роснатој трави, У венчаном руву и с цвећем на глави. Испред ње је народ простирао цвеће. Па занесен мишљах, да ми двору креће, У сјају тог јутра, без обичног вела, Из свог звездан-двора сама Зора бела! (Са дна улази једна жена покривена велом, коју за руку води Хераклес) ПОЈАВА IV Пређашњи, Хераклес, Алкеста под велом Адметос Ко је то? — Да л^мене ти привиди траже? Хе/шклес Не! Хераклес иде да ти »Збогом« каже, И оироштај носи за логрешку твоју.