Нова искра

— 368 —

Адметос Погрешку ? Хераклес Ти душу зло огреши своју Кријући ми жалост што те тужног снађе; А и гостопримство грешно ти изађе! Жртва Танатосу Алкесга ти носта А ти ћутиш о том!.. И још примаш гоота Да једе и пије, да се цвећем кити! Адметос На ноћишту другом, рече, да ћеш бити! На не хтедох, брате, кад несрећан поста', Да евој кров срамотим одбијајућ' госта. Хвраклес Племенито није што си ми то крио. У срећи сам твојој увек срећан био; За то и зло твоје треба срцем целим, И муке и сузе с тобом да поделим. Адметос Авај! Хераклес Увреди ме, а знаш да те волим. Али ја те, ипак, полазећи молим: Чувај ову жену! (Адметос се изненађује) Учини што рекох. Диомеду гбре ја сада потекох. Над њим гнев је неба!.. Пођох да му платим! Чувај ову жену док се ја не вратим. Несрећан ли будем, што могуће није Јер је непобедан ко се са злом бије, Ил' с издаје какве не вратим се теби, Да се мене сећаш: задржи је себи, Јер је она моја. — Добих је у боју: Награда је била за победу моју! Јуче ја у Шпарти на сто страна нађох Народна весеља. У њих и сам зађох. Награда је борцу на нопришту бојном Коњ ил во урешен врвцом разиобојном. Ал' јуче су томе придодали јогпте Жену ретко лепу и пуну милоште. Рад ње све нобедих, јер јој чари знадох. Види какав створ ти на чување дадох! Адметос Ако ме јоти волиш, ти је, Краљу, води Ком срећном Тесалцу, — мене ослободи! Млада је и лепа, то се одмах види, Ал' смилуј се иа ме и с њом другом иди. Јер ме она сећа среће што ми прође! Помислих кад уђе: сен Алкесте дође. (Алкести која је под велом непомична) Ма ко да си жено, не чини ми јада! Да л' те небо посла да ме мучиш сада? Држање је њено, а њен и стас вити!.. Ћути!.. Јер се бојим и глас њен ће бити. Твој ме изглед мучи, заноси и чара. Извор мојих суза оиет се отвара!.. Хер&клес 0, за што не могу да ти муке скратам, Да Алкесту твоју из гроба повратим! Отбт' је од Парки и преда те стати!

Адметос Јер не може нико немогуће дати! —• За то пријатељски жељи ми угоди : Даље од мог двора ову жену води. Бол је мој претежак, моја, душа пати... Никад њено место не ћу другој дати! Из дома, из ког ми однесе сву радост, Изгнах и лепоту, и срећу, и младост! Хераклес Од гнева богињсжог пажљиво се клони; Сестру пупољ-ружа, Кипрису, не гони, Ни Хебу што зору на свом челу има. Утехе, ма када, наћи ћеш у њнма! Адметос Живећу у тузи до суђеног даиа (Кратка пауза. Потом као љут) Нек одмах та жена иде из мог стана! Хераклес Не знадох да тако вређати ме умеш! Адметос Опрости!... Узбуђен... Ах, ти ме разумеш. Алкеста тек јуче... О, то боли, боли! Хераклес Можда те и она преко мене моли. Адметос Ја те не разумем! Хераклес Не ће ти се крити. Адметос (Непрестано гледа Алкесту под велом, која као да га на неки тајанствени начин привлачи) Сувише је лепа!.. Овде не ће бити! Хершлес Час последњи стиже... Размисли се, холи : За што нас одбијаш? (Алкеста учини покрет као да моли) Гле, и она моли! Адметос (После кратког ћутања, као побеђен) 4 Добро! Нека у дно мога дворца оде! (Даје знак слугама који приступају) Хераклес (задржава их| Натраг! (Адметооу) За њих није да је они воде! Адметос Онда... ти је води!.. Хераклес Теби ћу је дати, Јер само домаћин може да је прати! Дај руку! Адметос Нек сама уђе ако жели.