Нова искра

- 369 —

љ

та

Хвраклес Дај ми руку! Адметос Никад! Хер&клес (Заповеднички) То ја... то Зевс вели! (савладан даје руку Хераклесу гледајући у страну) Адметос 0 богови силни! Хераклес Узалуд се боја! (саставља руку Адметосову с Алкестином) Тако!.. Ал' је чувај!... Јер је она твоја ! (Открива лиде Алкестино) Знаш ли је? Адметос Алкеста! (Пада пред њом на колена) Хераклес А сад срећан буди! (Гомили) Је л' те, племенит сам, па вас то сад чуди? Адметос (Алкести која је непомична) Јеси ти то, срећо? Ил' сен санка зрачног? Привид што се јавља из понора мрачног? Клечећи те молим... (Алкеста стави прст на уста своја) Ал' ти ћутиш, мила! Херамлес Још богиња мрачних над њом влада сила... Још се њена душа ван тела јој бори; А глас ћеш јој чути тек у трећој зори. Кор (Хераклесу) Од куда је водиш? Да л' с обала тужних?

Хераклес На гробу победих бога мртвосужних! (Алкести) Збогом!.. У дом ступи, васкрсла из јада; А ја Диомеду безбожном ћу сада. (Народу који се окупио око њега) Склон' се! Кор Хераклесу част и хвала права! Хераклес (народу са дна позорнице) Чујте ме, јер живот све вас искушава! Утешницу тајну рећи ћу вам сада. Кад на голу земљу мраз пустошни пада; Кад у пољу нага задрхте дрвета; Кад не чују гнезда песме бујног лета; Кад гаврани стрвни шире своја крила У висини где је птичја песма била; Кад снег тихо пада и све гушћи бива И иокровом ледним земљин сан покрива; Када тој белини тужни поглед дамо: Сви мислимо смрт је! — Не, иромена.ј' само! Јер под густим снегом већ пониче цвеће, Из утробе земље већ се април креће! Тако нам Судбина (захвалан јој буди) После тужних дана — срећне дане нуди! Кор Слава ти! Хе-р&клес 0 Зевсе, ово двоје штити! Адметос (пружа руке према Хераклесу као да би га задржао) Херакле! (Хераклес излазећи показује му Алкесту. Адметос је грли) Алкеста! Кор Слава Хераклеса вечита ће бити! Превео Р. Ј. Одави^.

$ р а е т

а пропланку високоме Храст усамљен немо стоји; Много јада и невбља Од постанка свога броји.

Грозне буре ломиле му Снажно стабло, вито грање ; Ал' му нико није чуо Очајничко уздисање.

Без и једног свога друга Храст још стоји, м^ком страда, Све докле га тешка судба Не обори и не свлада.

Београд.

Д аница Б. И лшт^ева