Нова искра

— 380 —

зоригани свет. Приказу у Вечу пак нрисуствовао је и сам аутор. Толика пажња била је усредсређена на дело, које у својој средини носи једног препреденог спекуланта са педесет милиона Франака, човека од гвожђа, али без срца и савести, који је кадар да све око себе уништи и подложи утицају сво.јих спекулација и своје користи; нешто слично ономе Балзакову Наполеону из контоара, који подјармљује своју песрећну жену, а ћерку гони из родитељске куће само због тога што њено биће не разуме; човек чија је сва љубав усредсређена на његову жигосаном и потпуно поквареном сину Ксавију. И кад се сину дешава велика несрећа, да га аутомобил потпуно измрцвари, он у тренутку савршене вервне кризе једним снажним потезом долази поново себи, мирно; корача за мртвачким колима мртвога сина, учинивши пре тога још једпу подвалу двојици варалица, с којима потписује неки уговор, што би на његову радњу имао врло штетна утицаја. — „&е8сћгШ 181; СгевсћШ". На први поглед Мирбеов комад јако одудара од правца данашње модерне Француске драме. И овај демонски, гвоздени спекулант изгледа некако са свим друкчије, издваја од своје средине; његово је кретање, његово делање у смислу тешко појмљивих јунака Ибзенових, Бјернсонових. Аплаудирало се писцу који је имао толико слободе и смелости, да друштвене односе на свој нарочити начин прокритикује. Али, као што рекох, само иа први поглед. Јер и ако смо се навикли да из Француске примамо позоришне комаде са необично развијеном техииком , то нас ипак не сме преварити, да Фраицуска у погледу модерне, озбиљне драме стоји нешто мало назад. Док је психолошки роман, са Полом Бурже-ом на челу, достигао највиши ступањ свога развића, дотле драма једва и да је коракнула код обичне драме обичаја; она је стегиута, окована, у нај.Јачој власти типичнога, традиционалнога. Тамо још прву реч воде Дима, Сарду, Оне и остали. Њој недостаје озбиљно Ибзеново карактерисање; месго да је непосредно, оно је и данас посредно. Ове то пак чини да се комад укаже као исевдомодерни; стара, уобичајена театрална машинерија. Хоће ли иам се пак пребацити, да се у овом „модерном" снекуланту ипак налази много чега истинитог, довољно је рећи да све то имамо у Бурже-а, Воле, Бјернсона, само у још много јачој светлости, верније, нриродније. Ја сам толико слободан да кажем, да је у овој драми модерна само употреба једнога водопада зарад електричних смерова, модерни су оних педесет милиона Франака спекулантових и смрт његова сина са аутомобилом. Иначе ништа даље! Ове стари, тако добро познати типови, као стотине дебелих романа: јснекулант који преко мртваца корача; необразована, плашљива и штедљива жена на његовој страни; племенита ћерка која се са оцем не слаже и не може да остане у таквим приликама; сиромашни љубавник; расипник, покварени син и т. д. Што се контраста тиче — зар од скора познајемо противности надувенога али при том са свим неумешнога парвенија и старога, пропалога племства. Карактеристика је пак таква, да се спекулант још у првом чину показује уображен, бруталан, човек који воли да се размеће новцем и не устручава се да проговори и тоном неистине, ако му се прилика укаже. Можда хоће да се искаже срчаност: оштро и без зазора цело друштво метнути на критичарску трлицу? Нека буде. Али је Мирбо и овде показао и свој иеуспех и свој неукус. Од једнога човека, који само о новцу живи и мисао само

за њега има, он хоће да створи новога Шајлока, али не чинећи спекуланта Еврејином. Он указује само на то, али порекло његово не доказује. Па чак и кад би то у ствари било, имали бисмо стару машину, која би била колико стара толико и рђава.... Мирбо се не усуђује рећи, да је његов јунак Еврејин, али он наговешћује.... СгезсћаИ 181; Сг^бсћШ. У естетичке недостатке не вреди ближе улазити. Уметничка вредност комада незнатна је. Зато је пак ту онај јаки трик у последњем чину. Али пре но што овај дође, мора се са пуно досаде чекати да прођу прва два, оба испуњена са тма разговора, без икакве радње. Ну дејсгво се зна тиме постићи, што писац од једном и незгранно пушта дотле притиснуте узде, не штедећи ни мало наших нерава, и надражење, ужас, гроза и страх, мењајући се моментано, порађају се у нама.... Ни мање ни више него мало: Еоорш^ Ље 1оор Други комад, о коме бих у овоме писму још хтео проговорити, јесте „Кандида." Писац му је Енглез, Бернард Шав. — У североисточном делу Лондона, где су улице тако јако изукрштане, а зеленило потпуно ишчезава, налази се кућа свештеника Јакова Морела. Човек око 45 година своје старости, побожна блага лица, пун лако распаљива ентузијазма, кога цела његова црквена општпна поштује и воли. По својим начелима, рецимо, хришћански социјалиста, који има ту своју слабу страну да по зборовима прилично много говори, воли високи говорнички стил и по мало пати са охолости. Па и поред свега тога ипак озбиљан, миран човек, у коме његови обожаваоци гледају будућег владику. Јаков Морел је ожењен и отац породице. У кући влада мир; Морел је, исгина, мало јунак под папучом, јер у току десетогодишњега, брачпога живота његова жена успела је, да потпуно упозна слабосги свога мужа. Отуда и долази, да себи придаје много веће важности, подцењујући свога мужа и поступајући с њим у неку руку као са великим дететом. Уз то она се налази у најсветлијем доба, кад је окружује двосгрука драж: младост и материнство и као Евина вериа ћерка она не заборавља, да се поигра ватром коју не познаје, а која је тако опасна. Једнога дана Морел доводи у кућу једнога деветнаестогодишњега младића, Евгенија, кога је нашао доле на пристаништу. Евгеније је леп младић, син некога пера енглеског, дотле потпуно забачен и остављен самоме себи. Тек у кући свештениковој он налази праве предусретљивости и топле љубави. Иначе у животу потнуно неискусан, свакоме послу невешт; не занима се ничим, црилен је, уз то самољубив. По мало је и сањалица; пише стихове; са унутрашњошћу једнога младића, чије су снаге почеле тек да се развијају и који живи у слаткој самообмани, да цео свет на њега чека. У доба човечјих година, кад представа представу сустиже, већим делом без одређених облика, кад река крви бујно кључа, тражећи својој енергији нових путева, кад душа и срце живе у непрестаној свађи са телом и његовим човечјим пожудама, — развија се и у Евгенију оно дрско, ниско, животињско. У срцу младога сањалице порађа се страсна љубав према зрелој мајци, према лепој жени свештениковој. Ипак он је у стању да је скрије и кријући је, он веру.је да ће свет тиме добити своје ново спасење. Али жар ностаје све несноснији; он почиње да пали, пече и боли. И Евгеније почиње да мрзи свога добротвора, гледајући да га понизи на сваком кораку; он бесни противу Морела, који је господар своје жене и коју он не