Нова искра

Урнебесном н бурном одобравању — да се обично изразим — не беше краја. Деца заробљене Маћедоније представљала су са ретким осећањем... У очима наших госнођа, сестара и мајки блистале су истииске сузе... Та бисер зрнца боху најлопша и најдостојнија награда и заузимљивом писцу и нредстављачима. Па како згодно нрође после тога она нежна песма Јакшићева: „На Мишару." Кад се диже завеса, указа се на постољу група девојчица и дечака. Сви беху из Маћедоније; ни једно није ииало више од 10 година. То беху Ђурине нтичице. Пред њима је стајао један повећи ђак, који јо представљао Ђуру. Тај ђак је имао тужан израз на лицу и гледао јс сузним погледом у дечицу — баш као што и треба према песми. Наста тајац. „Јесте ли ми род, сирочићи мали, Ил су и вас можда јади отровали

И као какав тужан ре®рен, који пева хор анђелчића, заталаса се из дочјих уста осећајно и мило, да су се срца грчила: „Ми смо мале, Ал смо знале Да иас неће нико хтети, Нико смети — тако волети Као ти — ћију-ћи !... Као круна целе свечаности био је тријалог измођу Босанца, Маћедонца и Шумадинца, уз пратњу хора и музике. Речи су од Шајиновића а музика од Брожа. На трибини је био представљен српски народ, а она три брата у средини. Хор отпева „Сриску Молитву", па онда Босанац поче тријалог. Речима дубока смисла и е®екта, које су ишле правце у срце, казивао је овај заборављени роб сво.је боле без нребола: „Гдено се некад Душанов оро Над земљом мојом поносно лио — Душман се шири сада!..."

Последњи крик му беше унрављен мајци Орбији: „Згођену срцу лјека ми дајте ! Смрвљеним грудма бол олакшајте!..." Док је он говорио у очима народа око њега видело се најживље и неизвештачено саучешће; Маћедонац је тужно махао главом, а Шумадинац их из нрикрајка гледао соколовим оком, и меким карактеристичним осмесима пропраћао њихове речи. Кад Босаиац сврши монолог, обори тужно главу и ућута. И народ је ћутао, само су јецале струне у гласовиру и срца у грудима... У том Маћедонац приђе. Босанцу, снусти му руку на раме и у дубоку уздаху узе говорити: „Спутана у беди и вају И Маћедонија цвили у ропству и уздисају...

Ал залуд нада.Ј! Брат се не сећа брата! Гледа га мирно како робује, Крике за помоћ к'о да пе чује..." Са изразом појмљива бола, пратио је Босанац сваку његову реч, болно потврђујући главом. И кад Маћедонац сврши, насгаде пауза, испуњена музиком и јецањеи, истинским јецањем... И сад, као Бог Слободе, груну међу њих Шумадинац, и грмтгу гласом звучним као звоно кад објављује Ускрс: „Није, браћо, малаксала храбра мишца Србинова!... Јоште није пала нада остварења српских снова!.. .Тоште л>уби братац брата — Само слоге, слоге није.Ј Сложимо се, браћо драга, Залечимо тешке јаде Покажимо да од Срба Јоште Балкан дрхтат знаде!..." Озарени надом, падоше три брата у братски загрљај... Ах! Када ли ће рубин-крв из срдаца слободне браће линути кроз све отворе срчане за слободу Маћедоније!... У Дојчинову Солуну, јануара 1904. Ното.

СреКна мати (слпкала СоФија Конер). — Коментарисати слике оваквих сижата веома је незахвалап посао. Ако овакве слике саме собом нвшта ие кажу, никакав опис не може им подићи вредност. За то и остављамо гледаоцима, да сами од ње приме непосредне, једино правилне утиске. — СоФИЈа Конер данас је веома цењена уметница, а и нашим је читаоцима позната по слици „Из царства бајке" (1. бр. „Нове Искре" од 1901. г.). На умору! (гипс-реље® Ј. Гринхута). — Доносећи у бр. 7. „Нове Искре", за 1903. г., један снимак ре-

ље®а Прерано!, од Бечкога вајара Јосша Гринхута, ја сам том приликом поменуо: да се све његове творевине, које он по својој ипицијативи ради, одликују неком сетом, неким е®ектом који вас величином својом потреса: све су то, рекао сам онда, мотиви душевне природе који у гледаоцу буде иеке особите осећаје, од којих срце уздршће а душа затрепери. Захваљујући пријатељскоме одзиву Ј. Гринхута, „ Нова Искра" доноси у овоме броју својим читаоцима опет један снимак једне динне творевине вајареве, која .је на Јуби-