Нова искра

— 43 —

јо да заједно причекамо нод мојим кишобраиом, али опа ме одби захваљујући. Заклопнм свој кишобран, на номислих: бар неће сама киснути. Увече је Владимир опет дошао. „Хвала Вам за цвеће" рекох му поносито. „Какво цвеће?" упита ме. „Ах, да! Не говорите ништа о цвећу." ,Само сам хтела да Вам захвалим." Он сними раменима и одговори: „Али, ропче, ја те не волим." Нијо ме волео, није. Али ја то нисам ни очекивала, на нисам била ни разочарана. Доста ми је што сам га виђала свако вече: седао је за мој сто и ја бих му доиосила пиво. Сутрадан дође веома доцкан. Упита ме: „Ропче, имаш ли доста пара?" „Не, на жалост не!" одговорих му. „Ја сам сирота девојка." Он ме погледа и осмехну се: „Ви ме не разумете. Треба ми до сутра нешто новаца." „Имам нешто новаца", одговорих му. „Имам код кДе пуно новаца: сто тридесет Франака." „Код куће. Овде зар не?" Одговорих му: „Причекајте једно четврт часа, па нођите са мном, кад буду затворили." Причекао је четврт часа и пошао са мном. „Оамо сто Франака" рече ми. За све време био је поред мене, те ми није дао ни да измакнем ни да заостанем. „Стлнујем у једном собичку", рекох му, када дођосмо прод кућу. „Нећу сепбти" одговори ми. „Причекаћу овде." Чокао је. Када се вратих, избројио је новац, па ми рече: „Овде је више од сто Франака. Ево Вам десет за напојницу. Да, да, не одбијајте, дајем Вам десет Франака за напојницу." Пружи ми новац, пожеле „лаку ноћ" и оде. Видех га кад засгаде на углу, где старој, хромој нросјакињи удели милостиљу. Другог дана у вече жалио је што ми се није могао одужити. Радовала сам се што то није могао учинити. Признао ми је отворено, да је новац утуцао. „Шта да се ради, ропче?" рече ми смешећи се. „Ви знате: жута дама." „ Зашто, збиља, нашу келнерицу називаш роичетом? упита га један пријатељ. „Та ти си већи роб од ње?" Мало за тим уђе жута дама. Владимир устаде и поклони јој се. Она прођо поред њога и седе за један празан сто и заузеде га прислонивши две сголице. Владимир јој одмах приђе, узеде јодну столицу и седе. После неколико тренутака устаде и рече јој гласно: „Добро, идом. И никад се вишо нећу вратити."

„Што се то мене тиче?" одговори му она. Од силно радости једва сам се држала на ногама; ослоних се о би®е и нешто рекох. Јамачно сам поновила, да јој се иикад више неће вратити. Наплаћивач прође поред мене; нешто ми оштро пребаци, али ја нисам водила рачуна о том. Када је локал био затвореи око једанаест часова, опет ме је Владимир пратио све до куће. „Можете ли ми позајмити пет Франака од оних десет што Вам их дадох јуче?" упита ме. Хтедох му дати свих десет. Он их узеде, али, и поред свега мог одбијања, даде ми пет Франака напојнице. „Тако сам задовољна данас" рекох му. Кад је пошао, видех како прође поред старе просјакиње, јер јамачно беше заборавио да јој удели и ако га је била поздравила. Ја отрчах до ње, дадох јој неколико петпараца и рекох: „То је од господина што је баш сад прошао поред тебе, од господина у сивом оделу."

Споменик -ј- Љ. II. Ненадовића „Од господина у сивом оделу?" упита ме просјакиња. „Од оног црне косо, од Владимира." „Јесте ли ви његова супруга?" Одговорих јој: „Не. Ја сам његова робиња".

Јадао ми се неколико вечери, што не може да ми врати узајмљени новац. Молила сам га, да ме не жалости. Он је то тако гласно говорио, да су сви могли чути, те му се многи и подсмехнуше. „Ја сам пропалица и хула!" говорио је он. „Узео сам новац од Вас, а не могу га вратити. Дао бих да ми се за педесет Франака десна рука одсече! Али ко ће их дати?" Болело ме је што тако говори. Размишљала сам, како бих му могла добавити новаца. Али нисам могла. Даље ми рече: „Ако ме питате, како ми је, онда... Отпутовали су и циркус и жута дама. Заборавио сам је. И не мислим више на њу." „Па ипак си јој данас нисао!" рече један од његових пријатеља.