Нова искра

— 42 —

Врзо, КОЛИКО могох бржо, ДО-

,Однесите је

„Да" одговори ои несох три чаше. — Прође неколико дана. Једаниут ми даде своју карту и рече: онамо..." Узедох карту, па је, пре но што изговори, однесох жутој дами. Успут прочитах његово име: Владимир Ф. Кад се вратих, само ме погледа упитно. „Предала сам." „Има ли одговора?" „Не." Даде ми Франак и рече смешећи се: ' „И никакав одговор ипак је одговор." Цело је вече преседео и само гледао жуту даму и њезине удвараче. Око једанаест часова устаде и приђе њезину столу. Она га дочека хладно, а оба њена удварача седошо сасвим уз њега и ругаше му се. Остао је неколико минута, а када се вратио, рекох му, да су у џеп његова врскапута насули пива. Он га скиде, окрете се љугито и погледа за један тренутак према столу жуте даме. Кад му сасуших капут, рече ми осмешљиво: „Хвала, ропче!" Кад га је поново навлачио, ја му помогох и тајно превукох руком преко његових рамена. Седе. Био је расејан. Један од његових пријатеља поручи још пива. Узедох чашу, па хтедох узети и Владимирову. Али он иедаде: „Не, хвала" и спусти своју руку на моју. При овом додиру задрхта ми рука, те он своју одмах трже. Те ноћи двапут сам се пред својом постељом молила за њега. Сва срећна љубнла сам десну руку своју, јер њу ми беше дотакао.

Једном приликом поклони ми цвећа, читаву гомилу двећа. Веше га купио у цвећарко, када јо улазио у го-

арасле су оне стазе Што вођаху двору твом Сад гуштери њоме слазе, 'Гу је трње, кам и лом. Опустели двори спретни, Не дими се оџак твој ; У парлогу врт је цветни, Не чује се песме пој. Тамо нека чељад нова, Све добило други вид Чуваркућа пала с крова, С прозора се круни зид. Успомене слатке многе За мили ме вежу кут ; И саме ме носе ноге На коровом срасли пут. Тад се силној тузи предам И за сузом суза ври Своју златну срећу гледам Која мртвим санком спи. Немар, парлог, све је скрио. Тешко ми је што сам жив. И чух глас што збори гио. Свему томе сам си крив!

С. Б. П 1903.

стионицу. То је цвећо било свожо и румоно, и без мало све што је цвећарка имала. Веше га метнуо норед себе на сто. С њим не беше ни један од његових пријатеља. Стајала сам, кадгод бих уграбила времена, иза једног сгупа и не бих очију скидала с њега. Мислила сам : Дакле, име му је Владимир. Тако је, од прилике, прошао читав час. Једнако ,је поглбдао у свој часовник. Улитах га: „Очекујете ли кога?" „ Нс, никог. Зашто питате?" „Мислила сам да неког очекујете." „Одите" одговорими. „Ово је за Вас." И даде ми цвеће. Захваљивах му, али не могох ни једне речи изговорити, већ само муцах. Осетих како ми крв навали; без даха сам стајала пред би®етом где је требало да нешто узмем. „Шта ћете?" упита мамзел. „А шта мислите?" упитах је. „Шта мислии ? Јесте ли полудели?" одговори мамзел. „Погодите, од кога сам добила ово цвеће?" У том прође поред нас келнер наплаћивач. „ Заборавили сге однети пиво госнодину без ноге." „ Добила сам га од Владимира" рекох јој и однесох пиво. Владимир не беше још отишао. Захвалих му још једном, кад устаде да пође. Он штуцну и рече ми поводећи се: „ Било је другом намењено." Па добро. И ако је бвло другом иамењено, ипак сам га ја добила. Ја сам га добила, ја, а не она којој је било намењено. И за то сам му захвалила. Лаку ноћ, Владимире. Сутрадан је надала киша. „Да ли данас да обучем црну или зелену одећу?" мислила сам у себи. „Зелену, зелену, јер ми је најновија. Њу ћу^обући." Била сам необично расположена. Кад стигох до чекалишта, угледах једну госпођу где под шћуском, а без кишобраиа, очекује трамвај. Понудих

ж. п.