Нова искра

41 -

П.осло су се помирили с иишљу да је врло лако мо- ... * .,. гуће да је се удавила, те нађоше неке Фењере и иођоЈие реци. Нашли су је иајзад и извукли ив воде. Према меПоред обале било су високе тоноле. Њипо лисје се сечиии видело јој се бледо лице, коса се разбарушила, окретало од повегарца и тихо је шуштало... умрсила, очи полуотворене и као да још плачу, а уста се Стева је ишао сав уснлахирен поред обале. — Жи- стегла, као да се спремају да се насмеју: животу... вот! живот!... — шапутао је потресеним гласом... Пред зору умре и чича-Мита...

ЈЗре ^аволе коно море!...

из пјгсама „)\шкклија"

^шик остах на те очи, На те двије мркле ноћи, Бре ђаволе, кбно море, Не исходи на прозоре! Не исходи, не пркоси, Твој ми поглед паме г носи ! Јер тако ми Рамазана, Биће русвај једног дана —

Свој ћу живот прегорети У двор ћу ти ускочити, Сто ћу јада починити, Сва ги врата поразбиги Док одају нађем твоју, У њој тебе — тугу моју; Изгришћу ти усне рујне, И образе твоје бујне.

Испићу ти ока оба, — Два ми срцу хладна гроба Бре ђаволе, коно море, Не исходи на прозоре!

Веогрпд, новембра 1903. год.

О сман А.

роБље

^иут

ишем о себи, питем дапас, да олакшам срцу свом. Изгубила сам своје место у гостионици и своје лепе дане. Један млади господин, у сивом оделу, долазио је сваког вечера, са два пријатеља своја, и седао за један од мојих столова. И друга су господа долазила, и сваки је од њих имао понеку лепу реч за мене, али не и он. Био је висок и витак, имао је меке, црне косе, тек огарене науснице и плаве очи, које би понекад превео преко мене. У ночетку као да је нешто имао противу мене. Једно нвдељу дана долазио је непрекидно. Већ сам била обикиула иа њега, кад једног вечера приметих да га нема. Обиђох сву гостионицу тражећи га; најзад га видех, чак на другом крају, где код једног стуба седи за столом са

љувавк Хамсу« једном чланицом из циркуса. Имала је жуту одећу и дугачке рукавице, чак преко лаката. Била је млада и имала је лепе, мрке очи, — а моје су плаве. Застадох за тренутак поред њих и оелушиух њихов разговор: пребацивала му да је досадан и говорила му да иде. А ја номислих у срцу свом: Боже, ја не бих могла бити таква према њему. Сутра увече дође он опет са своја два пријатеља и опет седе за мој ето. Ја им не приђох, као што сам увек радила, већ се учиних као да их нисам видела. А кад ме позва, приступих и рекох: „Јуче нисте долазили." „Ала је нагаа келнерица израсла!" примети један од његових пријатеља. „Пива?" упитах.