Нова искра

— 40 —

— Море читава комендија!... Бежала Мати колару, на ее после вратила... Отева погледа изненађено у Даринку и понови: „Бежала!" Она као да је погађала о чему се говори, обори очи земљи. Очи јој се напунише сузама. Да не би приметнли они у соби да плаче, изиде из собе. — Ето, тако сад од свакога бежи!... Оама је крпва, — рече готово без љутине Милоје. — Оама је крива, хоће да бежи!... Вече се полако спупштало. Људи су вечерали па поседали испред капија, а девојке шетају поред кућа. На чича-Митиној соби затворени прозори. Запара... Једна мала, плехана лампа баца слабу светлост по соби. У соби подоста људи и жена. Драгутин је седео поред оца и држао га за руку. Стева се само нешто изменио. Седео је близу собњих врата и слушао је пажљиво онога који би штогод казао. Није никако ишао у кавану. Чак су га почели занимати ти стари, прости људи. Мислио је дуго на „шустера" Тагру. — Шта ће, и он је човек!... Па и она Даринка, са силним колутима испод очију и уплаканим лицем, привлачила га је себи. — Што ли јој је суђено да проведе тако живот?!... У себу уђе Мита-ћопа, Даринкин отац, и прекиде му мисли. Тек је дошао из села. Дебео, округла трбуха, опасан црвеним појасом, главе повелике, округле, мала месната носа, једне ноге нресавијене, тако да је само прстима додиривао земљу при ходу. — 0, Гаге, Гаге! Добро дошао!... — рече при уласку у собу и рукова се снажно са Драгутином. — Мита слаб, слаб... Шта ћеш, поживео је!... Ва нас је тешко, за нас што живимо! Ето остарео сам, леђа се пресавила, слаб сам! — рече Мита-ћопа и извади из гуња махраму и обриса знојаво, црвено лице. — Баш је Мита био јунак, јунак! — настави он. — Шта ти није претрпео... Кад је оно био први рат, шта ти нисмо ја и он претрпели, — рече и махну руком да покаже да би се свако ратосиљао тих патњи. — Једаред нас ухватише Турци, па хоће да убију!... Овезали нас, — и он извуче опет полако махраму из џепа, обриса лице и спусти је заједно с руком на колено. — Хоће да убију!... Ови упрли очи у њега и чекају да чују шта ће сад бити. — Па како сте се избавили ? — упита нестрпљиво Милоје. — Лепо, тројица су нас терали. Кад дођосмо до једне провале, а ми доле, па маглу... Они дум... дум... за нама... хоћеш летимо ти ми, па утекосмо... Баш је Мита био брз. Онако мали па цаиара! и он показа рукама како је чича-Мита бежао. — Мени је ова нога од другога рата, — рече и опет се обриса махрамом. Ноћ ее у велико спустила. Чича-Митина цела лева страна тела охладила се. Драгутин је седео поред очева кревета и сећао се како је због силна очева пугаења извлачио батине. Онај

високи Срета, учитељ, иомириса га једном кад у1>е у школу. — А што пушиш, бре ? — Нисам, бога ми, господине! А Срета- држ' Драгутина па удри, удри. Тако га је био неколико дана. Најзад он рече оцу да га уби Срета што мисли да пуши, а чича-Мита поћута мало, па извуче иза паса лулу, изломи је, а дуванкесу баци у ватру... — Баш је био добар! — шапутао је Драгутин. Баш је био добар... Неколико старица заспало је... — Што си ти, Маро, окренула леђа чичи? Да нећеш и ти тамо ? — добаци баба Мари једна омлађа жена. Мара се трже из сна. Промепшољи се и прекрсти се, па се окрете лицем чича-Мити. Опет завлада тишииа... Чује се само покаткад тихи шапат или зевање... Стеван је ишао у јутру и по подне у посете рођацима. 'Гаман дође после вечере дединој кући, дођоше и Тагра и Мита-ћопа и његов неки кум-Пера. Тај Пера је висок, дебео човек, врат му је округао, црвен, трбух прешао мало висину груди, ноге искривљене, на глави носи некакав стари шешир, лети је увек био у прснику, који је био од неке пругасте материје, и белој кошуљи. Није се никада смејао, увек озбиљан, натмурен. — Добар вече, — рече кад уђе у собу и ноздрави се озбиљно са свима што су били у соби. После узе сголицу и принесе је полако болесникоку кревету и седе. — Чича још онако! Ни боље ни горе! — рече и заврте главом, гледајући некако тужно чича-Миту. Сви ћемо тако... Па се после окрете Драгутину: — Како ти, Гаги, јесу ли сви здрави дома? — упита и унлете црсте на шакама и палце поче, ћутке, да окреће један око другога. У то уђе она суха Маца и нрекиде му мисли. — Је ли ту Даринка ? - упита и не назвав: добро вече. Глас јој је дрхтао, коса се разбарушила, очи још дубље упале у дупље... — Јок брате! — рече с неким страхом Мита-ћопа, кад виде тако уплашену жену. — Да није негде у башти? — додаде и пређе дрхтавом руком преко лица. — Аја, нема је! — рече готово бесвесно Наста. Ови се устумараше но соби. — 'Гу је, брате, ту је! Што сге се уплашили!... рече Тагра, онренув се на столици лево и десно и чу се оио његово тихо : хи-хи-хи !... — Куку меии, ако је то учинила! — викну Маца и удари се у прса рукама. — Шта је, Насто, шта ти је? — рече узнемиреним гласом Пера и окреташе се ио соби, — тражио је нешто, а није ни сам знао шта. — Тагро, Тагро, трчи па види да пије у башти, — додаде он и зграби једаи шешир, па излете из собе. Дуго су тражили Даринку ио башти и комгаилуку...