Нова искра

- 89 —

исиао прамен косе, иодижс мало више рамена у вис, и поздрави се са Драгутином. — Доћи ћу вечерас, доћи ћу... Шта ћете, и мене треба неко да чува кад се разбодим... Немам никога, хихи-хи... Збогом госп'ин Стево, дошди сте деду да испратите, хи-хи-хи... — Ето несрећник! рече један човек кад се врата затворише за Тагром. — Какав је то живот!... Нигде ништа нема... Стеву заинтересова тај Тагра. Како се смеје! какав ли је то човек? — упита се и поче да удара прстима по прсима...

Иосле мало заборави Тагру и примети једну мрљу на панталонама. — Где ли сам се ово упрљао? — упита се и извуче махраму из рпа, па увлажив је мало пљувачком отпоче да брише ону мрљу. Кад је обриса, сави махраму и изиде у трем, па отпоче да говори као Тагра. Седе на једну столицу, издиже рамена, усне стеже, а руке сакри иза леђа, чуло се тихо: хи-хи-хи. Неколико прилика прођоше му испред очију и изгубише се у соби. Он иожури за њима. Допиа је Мада, Мите-ћопе жена, са кћери и сином. — Је ли ово Стева? — упита Маца кад Стева уђе у собу. - Колики је већ... читав момак!

Вјеруш Коваљски — Како си спавао, Стево ? упита га отац н седе до њега. — Па добро... добро! Мало је била врућина, али ништа!... — Ваш је била ноћас врућина! Једва сам остао у соби!... Је ли отворио очи? — упита наједаред Драгутин и нриђе брзо очеву кревету. Учинило му се да му је отац отворио очи. — Тале, тале, ја сам то! Твој Гаги... — Ваш је занимљив овај Тагра! — рече Стева у себи кад му отац приђе дедину кревету. — Да хоће бар још једаред да дође! Како се само окреће на столици! — рече и хтеде да се окрене на столици као што је то Тагра':чинио, али се сети да није ту место игри. — Тих, ала ћо Зорка да се смеје, кад станем да се окрећем као Тагра! — и њему се разли осмох по лицу, јер је знао да ће Зорка пући од смеха.

помамна упрега Стева се ноздрави најпре с њом, па после с девојком и сином јој. Дошла му Маца нешто много суха, погурила се, коса јој опала, ретка. Па како је слабо говорила, једва се чуло. — Гле молнм те, како се и Даринка изменила! рече у себи Стева са чуђењем. — Како јој је лице тамно, па очи упале, а испод њих ваздан колута!... У том му приђе њен брат Милоје и седе до њега. — Како сте? — упита Стеву готово нлашљивим гласом и насмеши се мало. — Хвала Вогу, добро! — одговори Стева и упита га шапатом: — А што је Даринка овако ослабила? Милоје погледа упитно у Стеву; видело се да се решава хоће ли му рећи истину мли не, па погледав у Даринку, саже се Стеви на ухо: