Нова искра

88

о плахи ветар кроз. гору, кроз гране, Пролетњу када ганку мрси свилу Музика бруји: наше младе дане Заноси страсно у првом кадрилу. Опет ми душа даљне снива стране, Оне, где цвеће у свом сплићеш крилу, И ја ти љубим очи, косе вране Вечитих снова вечиту идилу.

К'о чежња, што ти оком милим блиста, Једна ми жеља из срца полеће, К'о чежња она злаћана и чиста: И тад кад буде илузија цела Гледај ме тако, моје премалеће, Заносна, тиха, невина и бела. М. Јелиц

Чкча~јУ1кткна смрт

— слика С. Д. ТОДОРИЋ (СВРШЕТАК)

јутру ишао је Отева полако дединој кући. Да еам знао иа и да не долазим! шапутао је успут. — Нема ничег занимљивог ! Све пусто!... Чичице поседале испред кућа, сви наслоњени на дренове, беле штапиће, сви пуше... Како је досадно!... Кад је ушао у дедину собу, бацио је немаран поглед на деду, чија се суха рука још тресла, па, поздравив се с онима што су били у соби, седе на једну столицу. Једна бака седи испод ногу чича-Митиних, дремуца и шапне покаткад нешто. — Јадна Отаника! како је она била здрава!... — рече наједаред гласно. — Њу је имао ко да чува... А мене?... — упита и разли јој се један осмејак по лицу, па поцрвенев сва, додаде: — Ја ћу у болницу, у болницу!... Није ни то ништа! — па опет саже главу и настави своје мисли шапућући, а дуга, шиљаста брада мрда. се, мрда... Драгутин је седео крај оца, држао га за суху руку, која је већ почела да хладни, и кад бака пресгаде да говори, рече уздахнув: — Јадан тале! — Па сви ћемо, Гаги, сви! И ја и чича Риста, свк баш... — рече му један чичица што је седео у ћошку и гледао готово несвесним погледом час чича-Миту час Драгутина. - - Ето и Јоса пао у постељу... Сви старци одоше... И ја ћу... — Море нећеш ти чича за дуго! Шалим се, — добаци му у шали Анте бојаџије дебела жена. — Не бој

се, чичо, не бој се! — рече и отпоче да се смеје, а велики трбух се заталаса... Чича развуче мало усне на смех... Ва време смејања уђе полако, готово плашљиво, у собу шустер Тагра и, ноздравив се са Драгутином, седе до Стеве. — Како ви живите? — упита Отеву. — Па добро, — одговори Отева и подиже главу да види ко му то говори. Поред њога је седео повисок, сух човек, уздигнутих рамена, на ушима је имао обоце, испод мишака држи по једну ципелу, али исцепану, из џепа му вири један чекић; кад говори окреће се лево и десно, стеже усне и сме.је се тихо, једва чујно: хи-хи-хи. — Дошли сге деду да видите! Јадан деда! — настави Тагра мало слободније. — Данас живи, сутра мртви! — и он се окреташе лево и десно на столицк, обоци су му се тресли од тиха смеха, чуло се угушено: хи-хи-хи. — Чича-Мита је био баш красаи... Али ето, дошло време. Ја сам још из малепа у чича-Митиној кући... Кажу да пијем млого. Јок!... слабо пијем, слабо... хи-хи-хи. Внате, доктор ми каже: „Тагро, не пијеш ракија, умреш од ракија." Па иека умрем, шта марим! хи-хи-хи... Ову ципелу морам сада да закрпим, ето ту, — рече и извуче ципелу испод мишке. — Шта ћете, мора се живети!... хи-хи-хи. После сакри брзо ципелу испод мишке, устаде са столице, натуче исцепану капу на главу, из које му је