Нова искра

- 37 —

1к> накривити уснс, ааашурити и окронути главу. — Прва ће прихватити: „Ни то нејс сама навезла... Ајша је то све извезла.... Да Бог ноживи Арсину кесу!"... Такав разговор баба-Гаја изазове својим нролазом с нешкиром нреко руке кроз цео женски свет у цркви... Али и кад се ћерка донесе цркви, баба-Гаја и за такву мајку има речи лепих и похвалних. — Родила си ћерку! — рећи ће баба-Гаја. Нека је жива и срећна!... Ђерка, па ћерка; од сина никаква вајда. Х姧! — уздахнула би баба-Гаја — Камо среће да сам место Траје родила ћсрку — ко би био као ја!... 'Иерка се нађе око мајке и у старости и у слабости, и у добру и у злу. А син?... Он добије другу мајку... Ама нека су живи сви: сваки прст боли подједнако. Ове године добила си ћерку, до године, да Бог да, сина !.., И опет баба-Гаја пронесо пешкир преко руке, па макар телом везен, место свилом и клободаном. Непрестано тако баба-Гаја крстари по женској цркви и — одржава ред и мир!... Час је код великог свећњака, на ком горе многе свећице, те би гасила оне које догоревају; час би се обрела код једне или друге мајке, чија се деца у повоју деру, те би им не казала, већ наредила: — Подај том детету сису да не виче!... Неје овај свет дошао у цркву да слуша њега, већ попа!... Постиђена мајка почне да се откончава да подоји дете, а баба-Гаја потапка га руком и стане га умиривати: — Ћути, благо баби, ћути! Сад ће ти мајка дати млека... Ха, твоја мајка!... мајка... што ми те тако малецно донела у цркву а неје те оставила дома да спаваш, да растеш! Мајка се почне бранити: — Е што ће се, баба-Гајо! кад се нема на коме да остави дома Баба-Гаја и не сачека правдање, већ иде онима где чује да се разговарају и кикоћу: — Хајде, хајде, наразговарајте се!... Безбели догале сте у цркву на разговор а не на Божји закон !... Разговор би одмах престао, а оне жене би се стале крсти ги, крстити... И на крштењу се нађе баба-Гаја да помогне н својом услугом свештенику и својим упутима куму. Упитаће кума, да ли је донео платно (крзницу), узеће га и рашириће да види какво је и је ли довољно; опоменуће кума, да пази да не заборави име које мисли дати детету, кад му рекне поп: „Дај, куме, име! " . . .

Ватим нрилази бабици и дотету; подижс и тулбеи и нешкир, којим је дете покривено, па ћс дете као попљувати : — Да нејс урок!... Лично јо, убаво је — на мајку... ама. пућена 1 ) мајка! .. . Нека је живо и здраво! Докле год траје крштење, баба-Гаја је непрестано ту, непрестано мотри: а на попа, а на кума, а на дете — да би се све испунило што треба. Једанпут је поп-Тодора, кад је хтео дете да спусти у крстионицу, ухватила за руку и нодсетила га да дете

Из СИЋЕВАЧКЕ КЛИСУРЕ неје помазао (уљем)! — а поп-Тодор заврте главом, насмеши се и рече: — Е, баба-Гајо! моја памет... — За овцама, попе! — брзо допупи баба-Гаја. Насмеја се поп-Тодор, насмеја се кум, а насмеја се и баба-Гаја. „ ^ . ■> Зар. Р. Поповић (свршиш сн) ') иста, сушта