Нова искра

- 36 —

дана умрети, кад ти јо суђено, а не овако без дана, од дугаманске руке... Ето данае умало нееам погинуо; само ме Овети Никола сачува — хвала му! — (Окиде капу и прекрсги се) — Препирали смо се више од два сахата. Вре хоће бит', бре неће бит'. Преорао моју њиву... еј куд је осгао „Побијепи камен!" У иола њиве. Толико заузео. Ја кажем: „Мо.је је — ево белеге"; он каже: „Не, то је моје — ево ове белеге". Бре овако, бре онако — Хоће да .отме, на да отме. Реч по реч... реч по реч, и мени прекипе, те му викнем: „ Е па узми, Емииага, за мало ће ти бити! Доћи ће онај (пружи руку на Орбију) брзо... брзо... па ћеш и ти и твоја њива и твоја кућа овако !" (пружи длан и духну на њ). — „Хајд', бре ђавур!" — викну Емин и ухвати за пиштољ Баба-Гаја учини само : ух!... и прекрсти се. Кита јаче пригрли децу и помилова их по глави. — Памтим само — настави Траја и опет махпу шаком да расхлади груди — какопиштољ учини : „шкљоц".. и ја нагох бежати.. Кад сам ... еј!... измакао, чух пуцањ: тан !... и ја падох. Лежао сам тако, лежао... а они су, можда, мислили да сам погинуо, те ухватили пут и отишли. Кад се тако прибрах, ја онда полако подигнем мало главу и видим нема никога... па онда усганем, те хајд', хајд'... ударим на циганску махалу, па онда изађем на Бачевину... и таман прођох хаџиЈовину кућу, а они од некуд изађоше из оног сокачета, спазише ме и ночеше за мном јурити, а ја беж', беж', те, хвала Богу (ирекрсги се), утекох! — Е, хвала Богу! — рече баба-Гаја и опет уздахиу. — Ове нек је просто, само кад те живога видех!... Остави њиву, нека узме докле хоће... њихово је сад. Ако да Бог да дође наше царетво, лако ћемо све да вратимо. — Не може се више овако! — виче Траја. — Не може се, али се нема куд, синко! Трпи, па то ти је!... Хајде, снахо, — окрете се Кити, — дај штогод деци да једу, па нека спавају!... Хајде и ви узмите који залогај... а ја не могу, још се сва тресем Ја ћу да попијем само једну чашу ракије. Не можемо ни ми да једемо — одговара Кита. — Узмите, узмите, само кад се овако све свршило а не онако како сам ја слутила... Ама ово моје десно око никад ме неје преварило. Чим заигра — не надај се добру! Ове ми се нешто предсказивало, све ми нешто у срцу, ето ту (показује желудац) игра, игра... и ја, бре иди, бре разговарај, бре шали се — аха, све некако силом. Што је суђено — суђено... Но иди, ти Кито ти синко, немој да излазиш — те види јесам ли добро подупрла врата. Па сутра ћу ја, ако Бог д&, рано у цркву, да спремим све што треба; наћи ћу некога и клепало да лупа, а ти ћега, синко, доћи тек кад се добро раздани, те свет почне ићи сокаком. III И на југрењу и на литургији баба-Гаја у многоме помаже Траји и замењује га. Ето ако за време ових бо-

гослужења иконом (прота) или који евештеник ношље куда Трају иеким хитним поелом — баба-Гаја је ту, да га замени. И ако је народ у „мугакој" цркви — кад је потребно она прође кроз народ и дође до олтарских врата, то изазове свелптеника. Једном речју: врши еве оне послове што спадају у дужност клиеареву. Само не улази у олтар. И ,још нешто: Ако за време „великог входа", кад се оно пева „Иже херувими", не буде ниједнога евештеника у олтару, да изађе да кади испред свештеника нри његову нролазу, онда то чиии Траја; не буде ли ту Траје, онда ће један ђак узоти кадионицу и тако кадити пред свештеником. Е и то неје могла никад чинити баба-Гаја. Кад се на литургији стану носити тасови по „мушкој" цркви, баба-Гаја узме са пангара') пет тасова, па један за собе задржи а друге иодели женама, те тако свих пет с тасовима прођу по „жеиској" цркви. А о великим празницима 'Граја би носио гаести тас с великим црквеним кључем и ирилог тај био би у његову корист. Чим се угледа тас с великим кључем црквеним — зна се да је то Трајин тас, и Траја би сваком нриложнику, кад спусти пару, рекао: „Да ти је на помоћ'Овети Никола!" То је било место захвалности... Кад тако Тра.ја прођо по „мугакој" цркви, баба-Гаја узме исти тае с истим кључем и пође по „жепској" цркви, и она гаапућући приложници: „ Овети Никола на помоћ!"... Ну баба-Гаја је имала и других дужности. Кад у четрдесети дан дође цркви породиља, да „одговори молитву", — обратиће се баба-Га,ји. Баба-Гаја ће јој казати где да стоји и како да држи дете; позваће евогатеника, па ће свештеник породиљи очитати молитву, узеће дете и пронеће га кроз цркву; унеће га у олтар, ако је дете мушко, а ако је женско, само ће се поклонити пред олтаром. Баба-Гаја за све то време стоји код матере дететове и објашњава јој радњу свегатеникову на свој начин: — Видиш!... Родила си сина, па се и Свети Никола радује... Ене поп га одиеее чак у олтар... Мушко је, благословено је, па још као иееница сме да уђе у олтар, а ми никад целога века не смемо тамо да крочимо!... Мугако, па мугако ! Нека ти га Бог поживи!... Да донесе до године јога једнога брата, па онда — сестру!... Враћа се свегатеник с дететом, предаје га матери, која љуби свегатеника у руку и спугата му грош или два и чарапе или пешкир. Баба-Гаја је задовољна и нешкиром, који одмах пребаци преко руке и тако прође по „женској" цркви, да се похвали поклоном и да похвали ону која је поклон дала. Жене чим оназе нешкир преко руке бабаГајине, који је врло често извозен свилом и клободаном, одмах се окрећу да виде која је то дошла да „одговори молитву". Нека ћо онда рећи: „А, Јованка догала да „одговори молитву!"... Друга ће нродужити: „Бога ми, убав негакир дала... све свила и клободан !" ... Трећа ће наставити: ,,'Гхе, зар је то ас Ј ) клободан!" — па ') нангар је сто за продавање свећа у цркви 2 ) прави