Нова искра

]•[ а т р о ђ љ у — Чбхов

осподо, ветар иочињо дувати, и већ се смркава. Да идемо док смо здрави и читави! Ветар прохуја кроз пожутело лигаће старих бреза, и с лишћа посугае се по нама крупне капи. Једап од нас исклизну се на глинастоме тлу и, да не би пао, ухвати се за велики сиви крст. — „Титуларни савегник и каваљер Јегор Грјазноруков..." — прочита он. — Познавао сам гога господина... Волео је жену, носио Станислава,*) ништа није читао... Желудац му је варио исправно... Зар то није дивот? Није требао, рекао би, ни умирати, али — јао! — случај му је догаао главе... Бедник је био жртва своје страсти — прислугакивања. Једном, прислугакујући, добио је такав удар врата по глави, да је добио потрес мозга (имао је мозак) и умро... А ето нод тим спомеником лежи човек, који је од колевке мрзио стихове, епиграме... Као у подсмех, сав му је споменик ишаран сгиховима... Неко иде! Нама се приближи човек у изношеноме каиуту, с обријаним, модро-црвеним лицем. Под мишком му боца, из џепа вире увијене кобасице. — Где је овде гроб глумца Мутпкина? — упита нас промуклим гласом. Ми га поведосмо гробу глумца Мугакина, који је умро пре две године. — Ви сте чиновник? — запитасмо га. — Не, глумац... Сад је глумца тегако разликовати од конзисторијскога чиновника. Ви сте то без сумње приметили... Карактеристично, и ако за чиновнике није, Вог вна, како ласкаво. Једва нађосмо гроб глумца Мушкина. Сравњеи са земљом, зарастао у коров, изгубио и облик гроба... Малени прост крстић, изерен и обрастао зеленом, од хладпоће ноцрнелом маховином, изгледао је старачки тужно и као да је куњао. — „Заборављеноме другу Мушкину..." — прочитасмо ми. Време је стрло речцу не и исправило човечју лаж. — Глумци и новинари скупили су нешто за споменик на... нропили, голубићи... — уздахну глумац, клањајући се до земље и додирујући коленима и капом мокру земљу. *) Ордсн. — Прев.

»Где еу му сад мевете, сџлетке, иодвале, мита?« Хамлет. — Унраво, како понили? — Врло просто. Окупили новац, штампали о томе у новинама и попили... Не говорим то што их осуђујем, него тек... Нека вам је на здравље, соколи! Вама на здравље, а њему за вечап спомен. — Од пића је рђаво здравље, а вечан спомен сама жалост. Дај Боже кратак спомен, а гато се вечног тиче — како буде! — Имате право. Та познат је био Мушкин. десет му је веиаца за сандуком ношено, а већ га заборавили! Коме је добро чинио, ти су га заборавили, а коме је зло учинио, ти га се сећају. Ја га, на пример, никад нећу заборавити, јер сем зла, ништа од њега нисам видео. Не волим покојника. — Како вам је то зло учинио? — Велико зло, — уздахну глумац, и по лицу му се разли израз тешке увреде. — Влочинац је он за мене био и разбо.јник, Бог да га прости! Гледајући и слушајући њега, стунио сам у глумце. Измамио ме својом вегатином из родитељског дома, саблазнио уметничком сујетом, много је обећавао, а дао сузе и јед... Горка је судбина глумачка! Изгубио сам и младост, и трезвеност, и лик Вожји... У џепу ни грогаа, штикле искривљене, на панталонама ресе и шаховска табла од закрпа, лице... као да су га пси изгризли... У глави слободоумље и безумље... Одузео ми је и веру, злочинац ниједан! Бар да сам какав таленат, већ — пропадох ни за гато... Хладно, погатована господо... Хоћете ли? Биће за све... Бррр... Испијмо за покој! И ако га не волим, и ако је мртав, али јединога сам њега имао у свету. Оад сам сам као прст... Последњи се пут виђам с њим... Доктори ми рекли, да ћу скоро умрети од пијанства, на ето дођох да сс опростим. Непријатељима ваља прагатати. Оетависмо глумца да говори с мртвим Мушкином и пођосмо даље. Поче падати ситна хладна кишица. При повратку на главну алеју, посуту шљунком, сретосмо мртвачки спровод. Четири носача с белим цицаним појасевима и у прљавим ципелама, пуним блатњава лигаћа, носили су сандук загасите боје. Почело сс смркавати, те су хитали, спотичући се и љуљајући носилама... — Ми шетамо овде тек два часа, а за то време већ трећега носе... Хоћемо ли кућама, господо? С руског иренео П. М. Протиц