Нова искра

— 51

атмосФери крећу типови Андрсјева. Бездни" је много, а кужна околина не даје силног човека, него само слаботињу без воље и карактера. Ти су типови, као што рекосмо раније, у умном погледу добро, но у моралном зло. Зато су то ситни егојисти, обујмљеии својим личним интересима и тежњама, али су и као такви опет осуђени на тужно борављење, јер за своју срећу, како је сами разумевају, падају као жртве дисхармоније између развијеног ума и слабог морала, надају у ,,провалију* као Њемовецки — јер су, најкраће рећи, без одређених идеала.

слетку у тражењу промене и идеала баци на оно блаженство, које Ниче даје у бесмртности и свемогућности „ја." Али то је поколење одрасло у „тамним ходницима", па је без силе; стару је традицију бацило, а нова теорија још није апсолутно усвојена, ма да ни тад иеће дати никаквог чврстог темеља моралу, те је по Млости свега тога бачено у огањ сумња, колебања и негације. Под утицајем теорије индивидуализма, сваки из овог поколења узима своје „ја" за центар, око кога треба све да се окреће. Трагизам се одмах јавља, јер ови људи не могу да буду толико силни,

Из ?срнске волске

У ратној служби

У пешачкој ворби

У основи су све Фабуле једнаке у последњој галерији типова. Андрејев главну пажњу поклања психологији њихових страдања. „Приповетка о Сергију Петровићу." Ово је поносити Ничеанац, студент без свакога дара, сиротан, ружан, једном речју: оа свих страпа увређен судбом. Он сазнаје своје ништавило, па опет сања о нечем, што би га учинило срећним, богатим и умним. Почео је да чита „Заратустру« Фридриха Ниче-а, где га је поразила идеја о „надчовеку", „који пуноправно влада силом, срећом и слободом." Али види да не може бити „надчовек" и речи Заратустре: „Ако ти се живот не покори, ако отровии црв наједа твоје срце, знај, можеш барем умрети", нагоне га да се убије. При том решењу он осећа исто онако као роб који кида гвоздене ланце. „Дакло, ја нисам страшљивац!" хвали себе и трује се... Овде се велича лично „ја" над животом, дух човеков јавља се као најјачи Фактор, те и овај слаби иигмеј постаје у неку руку „надчовеком." Овај чин душевпе борбе документује нову струју и њен утицај на руско друштво. Он нас психологаки упознајо с оном стимулом људи који се труде да на овај начин реше проблем живота; с оним поколењем, које је кристаловано у идеји Ничеова „надчовека" „у дугом, тамном ходнику без ваздуха и светлости." Деведесетих година прошлога века средња руска интелигенција пригрлила је философију Заратустре. Изгубивши се у маси теорија позитивизма, материјализма,

Опсадни топови

да би као што ваља одржали своје „ја" као центар. И егоизам је до тога слаб, те са свим својим капиталом душе, опет није ни налик на „надчовека". Ето такво развиће мј^ сли и морална немоћ и убијају 0. Петровића, у чијем нам лицу даје Андрејев представника овог поколења. Ови се типови заносе овом теоријом, трују се, не могу да је издрже, а не могу ни да се врате натраг, па зато морају поћи путем који указује Заратусгра. „Еако је чудна и ужасна ствар живот, у коме је тако много неочекиваног и непојмљивог" — вели Андрејев правдајући страх пред животом. Па ако се жели да се ие утоне у овај бесмислени и стихијски вртлог живота, мора се: или јуначки чекати на бојном пољу, па пасти у борби, или побећи од њега. Сергије Петровић га је на свој начин дочекао, и избавио се тога вртлога и многих противречја, а Андрија Николајевић у „На прозору" бира друго и готово целога века седи на прозору и посматра га, држећи се у приличном растојању. Његов егоизам продиктовао му је да ће тако најбоље сачувати своју кожу, и он — пристаје. У такав се град затвара и доктор Керженцев („Мисао"), али на граду су „потајна вратанца", кроз која улазн живот преко м^сли и води нашега јунака у лудницу! И ово је брат С. Петровићу, као што му је и јунак „Тамне даљине". Постављени Андрејевим у разне околности, сви они представљају једне горе лист, једнаке или бар сличне типове. Све су то „ничеанци, и инди-

економске теорије социјализма и марксизма, оно се напо- вудалисги", који само себе воле. Одсуство религије, морала,